Miona Marković – Scena je i žrtva i strast

Miona Marković se našla pred retkim izazovom – igra različite uloge u tri vrhunske serije koje se prikazuju u isto vreme.

Mlada glumica Miona Marković jedna je od junakinja u tri nove TV serije: Jutro će promeniti sve, Žigosani u reketu i Koreni, što i gledaocima i kritičarima daje priliku da porede, vagaju, ocenjuju... I, sudeći prema prvim komentarima, utvrde da li je rođena nova zvezda na domaćem glumačkom nebu.

U seriji Jutro će promeniti sve tumačite studentkinju opsesivno zaljubljenu u jednog od glavnih muških likova. U privatnom životu ste studentkinja. Ima li još podudarnosti sa ovim likom?

Naravno da ima! Obe umemo nekad jako loše da se obučemo, obe smo zaljubljene - doduše, Kristina dosta nesrećno - obe smo u biti vesele devojke koje prijaju ljudima... Ali, nadam se da čak u tome ima više razlike nego sličnosti, jer je Kristina osoba koja prija ljudima, ali se u tome krije više sažaljenja nego ljubavi.

Kako ste se slagali sa Andrijom Kuzmanovićem, koliko je dobra energija među profesionalcima uopšte bitna kada se gradi uloga?

Zaista verujem da se energija koja se na setu prenosi kroz kamere, montažu, sve do gledaoca. Naravno, uvek su tu i oni izuzeci gde se glumci ne podnose, a hemija između njih je savršena. Mada, i mržnja je mnogo delotvornija od ravnodušnosti ili, prosto, lenjosti. Imala sam sreće da sam od Andrije, osim neverovatne profesionalnosti, dobila i neku vrstu prijateljskog i zaštitničkog stava starijeg kolege, zbog kojeg je moja trema vremenom utihnula.

Serija prikazuje izgubljenost urbane generacije tridesetogodišnjaka. Šta mislite, koliko je za to zaslužno društvo, a koliko odgovornost za neuspehe, pa i likova u seriji, leži na pojedincu?

Mislim da je to isto kao pitanje da li je starija koka ili jaje. Jedno na drugo se nadovezuje, i sve su to neki krugovi koji se ponavljaju milenijumima. Atmosfera jedne generacije jeste autentična u odnosu na par generacija pre ili posle nje, ali se opet kroz par vekova pojavi neka generacija koja kao da je vaskrsla iz prošlosti. Ipak, ponekad zanemarujemo moć pojedinca koji može da izađe iz začaranih krugova.

Kako ste se pripremali da igrate novinarku i ćerku tabloidnog mogula u Žigosanima u reketu?

Postavila sam sebi pitanje: šta je to što nekoga loži da bude novinar? Razmišljala sam o krajnjem cilju Ana Marije, da li ona želi da ljudi kažu za nju da dobro piše, ili je možda više loži moć koju ima kada obelodani neku tajnu političku aferu? Da li ona uživa da nekoga saplete ili bi da hvali postignute uspehe današnjih velikana? To su neka od pitanja na koja sam morala da pronađem odgovor. Šta vidite kao najveći izazov u novinarstvu? Najveći izazov u novinarstvu kod Ana Marije, a verujem i kod ostalih novinara, jeste dilema šta možemo objaviti, koga bismo mogli povrediti zarad višeg cilja i da li je to onda pošteno.

Iako ste još na Akademiji, već ste bili prinuđeni da odbijate uloge. Kakve ponude biste uvek odbili, i da li biste uzimali u obzir eventualne posledice po vašu karijeru?

Nije prijatno odbiti ulogu. Volela bih da se ne nađem ponovo u toj situaciji. Prosto je - ako ti se uloga ne sviđa, ne odeš na kasting, a ako si ipak primoran da u toku procesa nešto odbijaš, onda je tu sigurno mnogo stvari uticalo. Ljudima, bar onim odgovornima, ne dolaze stvari tek tako iz dupeta u glavu, mnogo je vaganja pre konačne odluke.

Saznajemo iz medija da je vaš otac, poznati istoričar, želeo da krenete njegovim stopama. Kako danas Predrag Marković komentariše izbor profesije svoje ćerke?

To su bile, malo izvrnute, moje reči. On me nikada nije usmeravao ka istoriji. Ja se jesam takmičila iz istorije u osnovnoj i srednjoj školi, samo što je to bila više moja želja da se takmičim, nego moja ljubav prema istoriji. Ono što jeste tačno je da ni on, niti bilo ko drugi u mojoj porodici, nije želeo da moj izbor bude gluma, jer su smatrali, a i dalje smatraju to vrlo teškom i fluidnom profesijom. Ipak, sada se već manje brinu, mirniji su... Shvatili su i oni najokoreliji da ja ne vidim sebe nigde drugde i da bi sve drugo bilo mučno za mene.

Šta vam je više pomoglo da izgradite like Zore u seriji Koreni - činjenica da ste unuka autora istoimenog romana Dobrice Ćosića ili to što ste kći istoričara?

Pomoglo mi je najviše da pročitam knjigu i da je razumem. Moja profesorka Danijela iz Prve beogradske gimnazije više je radila na tome, iako nije znala da ću jednog dana zaigrati baš u Korenima. Kada imate dobar tekst, uglavnom je sve jasno. Ja ne mogu da igram istorijski trenutak, već ono što se toj devojci dešava unutra. To, da li je ona živela danas ili pre sto godina, utiče na okolnosti, ali je bitnija autentična emocija koja se verovatno ni ne menja. Na primer, za ulogu princeze Jelene Karađorđević, bratovljeva i očeva pomoć bila mi je mnogo više potrebna, jer sam o njoj malo znala.

Tabloidima gotovo da je žao što niste postali model. Da li vam je karijera u modnom biznisu nekada pala na pamet, imate li možda neke ponude da stanete na pistu?

Prevelika sam ja za pistu! U poslednje vreme prija mi pažnja i razni pozivi te vrste. Volim da se slikam i uživam u lepim fotografijama, možda bih se oprobala u foto-modelingu, ali za hod na pisti? To je ozbiljna karijera za koju je potrebna i velika žrtva i velika strast, a moja strast je usmerena ka sceni. Možda jednom budem igrala neku manekenku, a ako do toga dođe, to neće biti samo uživanje u fotografijama, već ozbiljan rad na liku.

Kakav je vaš privatni stil u oblačenju, više nalik Ani Mariji ili Kristini?

Bio je doskora približniji Kristininom, koja ama baš ne uspeva dobro da se obuče. Ipak, meseci snimanja Žigosanih učinili su svoje, postala sam svesnija koliko odeća može da utiče na stav. Sada se trudim da više kopiram jedinstvenu i modernu Ana Mariju. Ali, moj orman i za pedeset godina imaće ciganjske suknje, kaubojke, stvari koje imaju toliko boja da vam se zavrti u glavi.

Kako ćete provesti novogodišnju noć i praznike?

Volela bih da to ove godine bude van Beograda, na nekoj planini gde veje sneg i miriše vazduh. Sa voljenima, među svojima.