Vest o smrti Princa Filipa 9. aprila odjenula je širom sveta. Kraljica Elizabeta je zamenila svoje pastelne odevne kombinacije crninom, koja je obavezna dve nedelje za sve članove kraljevske porodice. Ovo je prva sahrana u kraljevstvu nakon smrti Kraljice Majke 2002. godine, a ožalošćeni će se obući prateći striktan dres kod koji je propisan za ovakve prilike.
Dame su obavezne da nose haljine preko kolena i formalne šešire, dok će gospoda biti u crnim frakovima, prema odredbama Bakingemške Palate. Poseban kuriozitet je prekid tradicije - na sahrani muški članovi porodice neće doći u vojnim uniformama, kao što je to do sad bilo uobičajeno, da bi se izbegle zabune nakon što je princ Hari razrešen dužnosti, te samim tim i vojnog čina.
Čak i u vremenima žalosti, mnogo pažnje se posvećuje načinu na koji se interpretiraju smernice oblačenja stari stotinama godina.
Godine 1982, širom sveta objavljene fotografije princeze Dajane na sahrani glumice i princeze od Monaka Grejs Keli prikazuju sveže udatu princezu u slamnatom šeširu, zakopčanu crnu haljinu dugih rukava i ogrlicu sa srcem - prikladan izbor koji je ipak pokazao njen urođeni osećaj za stil.
"Princeza Dajana je imala taj dar da obrati pažnju na ono što javnost od nje očekuje i da pogodi pravu notu", rekla je britanska istoričarka mode i kustos Kejt Štrasdin u video intervjuu.
'Vizuelni simbol tuge'
Iako je crna dugo bila boja koja se povezivala sa tugom - bila je popularna među bogatima tokom srednjeg veka - postala je simboličan i nepogrešiv simbol za period ožalošćenosti tek u 19. veku.
Prema Štrasdinovim rečima, u ovom periodu u Evropi i Americi zavladali su kodeksi oblačenja, posebno za žene, podstaknuti porastom ženskih publikacija, kao i pristupačnijom odećom. Harper's Bazaar je, na primer, savetovao čitateljkama da ciljaju na "jednostavnost sličnu onoj koje praktikuju kaluđerice" 1868.
Čak je i moderna robna kuća rođena zahvaljujući pogrebnoj industriji. Četrdesetih godina 19. veka "ogromni emporijumi" koji su se pojavili u Londonu i Parizu zamišljeni su kao da mesto na kom se može kupiti sva crnina odjednom.
"Pod jednim krovom mogli ste da nabavite sve, od podloge za pisanje do nakita za žaljenje", kaže Štrasdin.
Autor bontona D.C. Kolsvorti izneo je provokativniji trend u svojoj knjizi iz 1867. "Kada vidimo dame uporne u nošenju finih haljina, podsećamo se odgovora koji je mlada udovica dala svojoj majci: 'Zar ne vidite', rekla je ona, 'garderoba mi štedi na reklami za potragom novog muža", napisao je on.
"Način oblačenja tokom perioda žalosti poslužio je kao vizuelni simbol tuge, istovremeno demonstrirajući status nosioca, ukus i nivo pristojnosti", ističe se u uvodnom tekstu izložbe ""Death Becomes Her: A Century of Mourning Attire" u Metropoliten muzeju umetnosti. Crno je na kratko izašlo iz upotrebe 1938. godine, posle smrti bake kraljice Elizabete Druge, grofice od Strathmora. Na fotografiji se vidi kako kraljica majka nosi belu haljinu koju je dizajnirao Norman Hartnel u čast majčine smrti. Koncept "bele žalosti" sledio je primer Meri, kraljice Škotske, koja je u 16. veku naslikana kako u beloj haljini žali za pet članova porodice.
Večita udovica
Ipak, niko nije imao veći uticaj na odeću za žaljenje od kraljice Viktorije. Nakon neočekivane smrti njenog supruga princa Alberta 1861. godine, kraljica je veoma javno izrazila svoju tugu noseći crno svakog dana tokom četiri decenije do sopstvene smrti. Viktorija je bila ta koji je pomogla da se kodifikuju nijanse mode ožalošćenosti i zadržala je svoj identitet kao "večita udovica", kaže Štrasdin.
U viktorijansko doba, "čak i zaista mali detalji oblačenja koji ukazuju u kojoj ste fazi žalosti postali su zaista važni", objašnjava Štrasdin. Crnina je ukazivala na bogatstvo i status, te da porodica može sebi da priušti čitavu garderobu za žaljenje, kao i da su dovoljno obrazovani da razumeju sva pravila.
Godinu i dan se očekivalo da udovice nose crninu, poznatu kao "koren udovice", koja se sastojala od mat crne krep tkanine, dok je ulepšavanje u tom periodu bilo zabranjeno, piše Strasdin. Kako je tuga bledela, boje i druge tkanine mogle su se polako ponovo uvoditi. Konačno, poslednjih šest meseci perioda od dve i po godine, pravilo od "pola crnine" dozvoljavalo je i odeću u beloj, sivoj, bledo žutoj ili nijansi jorgovana ili lavande.
Viktorijino četrdesetogodišnje iskazivanje tuge bilo je nepopularno kod njenih podanika jer je podsticalo rigidniji kodeks oblačenja, ističe Štrasdin. Njena snaja, kraljica Aleksandra, olabavila je ograničenja kada je kraljica Viktorija preminula, kao i nakon smrti svog najstarijeg sina. Aleksandra se odlučila za blistave haljine od svilenog šifona i šljokica u nijansama bledo žute i sive.
"Znala je da javnost nije bila oduševljena Viktorijinom stalnom žalošću", rekla je Štrasdin. "Tako je kraljica Aleksandra usvojila polu-crninu do kraja života, jer je znala da odlazak u potpunu žalost zaista ne bi bio popularan javni izbor."
Tokom decenija, nepraktično dugo nošena crnina je izašla iz mode, ali Viktorijin uticaj je i dalje prisutan u modernim kraljevskim periodima žalosti, od mračnih tonova do krutog pridržavanja kodeksa oblačenja. "Uprkos promenama, mislim da je 19. vek ipak najuticajniji u današnjim običajima žalosti i danas", zaključila je Štrasdin.