Film

Intervju - Filip Čolović

Reditelj filma o Ivi Andriću Proleće na poslednjem jezeru i autor romana o Danilu Kišu Razbrajalica za Andreasa Sama, Filip Čolović, otkriva kako svoju inspiraciju i imaginaciju pretače u pokretne slike i pisanu reč.

Autor brojnih filmova dokumentarnog i igranog karaktera, svojom režiserskom magijom svakoj priči kojom se bavi daje upečatljiv žig vremena i ličnog promišljanja, ostavljajući publiku zanesenom i zapitanom, dok su priznanja kao produžena ruka koja ga u stopu prati. Reč je o Filipu Čoloviću (41) koji je trenutno u žiži kao reditelj igranog filma o Ivi Andriću, Proleće na poslednjem jezeru.

Kao iskusni sineasta, pre svega prepoznatljiv po dokumentarnim ostvarenjima, recite nam koja je razlika između kreiranja neumivenih priča iz života i stvaranja filmova u kojima imaginacija i mašta mogu da se rasplamsaju?

Dokumentarni i igrani film su toliko slični da, povremeno, jedan možete pomešati s drugim, u određenim filmovima nećete biti u stanju da razlikujete stvarnost od fikcije, a nekad su ti filmovi toliko različiti da se zapitate da li uopšte potpadaju pod istu umetnost. Hoću da kažem da sve zavisi od umešnosti reditelja i načina na koji se realizuje neka zamisao i scenario. Na kraju krajeva, i dokumentarni i igrani film će ispričati neku priču na način na koji je reditelj želeo, ukoliko mu film nije izmakao.

U vašoj bibliografiji zabeleženo je više dokumentaraca koji su nagrađivani širom sveta. Šta je to što vas je opredelilo za tu formu izražavanja?

Kao i većina, režiju sam upisao sa željom da snimam igrane filmove. Međutim, već na prvoj godini, neočekivano, zaljubio sam se u dokumentarni film. Dokumentarci Živka Nikolića, Gilića, Žilnika, Grlića, Markovića... ostavili su dubok trag na mene i moje viđenje filma. Shvatio sam da dokumentarni film ima veliku snagu, čak da je umnogome jači od igranog filma. U zemlji u kojoj nema dovoljno sredstava za kinematografiju, a u kojoj ima pregršt zanimljivih priča koje valja ispričati, dokumentarci su se nametnuli kao najprirodnija stvar.

Da li je snimanje dokumentaca najdelotvorniji način da se pošalje određena poruka i doživljavate li to kao svoju misiju da ljudima približite stvarni život, otvorite oči za nešto što nam je pred nosem, a ipak ne vidimo, ili pak vidimo, ali nas previše ne dotiče?

Dokumentarni film svakako je jedan od načina da se ukaže na određene stvari i probleme. Dokumentarci su danas obično angažovani i većina se bavi gorućim temama. Mislim da je to jako važno. Oni imaju određeni potencijal u startu, jer će ljudi u današnje vreme lakše nešto odgledati, nego pročitati. Dokumentarni filmovi neretko i ostavljaju jači utisak od igranih filmova. Već sama činjenica da je reč o dokumentarcu, gledaocima daje neki osećaj istine i verodostojnosti. Mislim da je u tome njegova prednost u odnosu na igrani film, mada, obično, igrani film dopre do više ljudi, u čemu leži njegova snaga. Lično, žao mi je što je sve manje poetskih dokumentaraca i što se sada i obične televizijske reportaže pojavljuju kao dokumentarni filmovi, ali brzina života učinila je svoje.

Iskusni ste i kao autor televizijskih igranih filmova. Nedavno je završeno snimanje filma Proleće na poslednjem jezeru, koji govori o periodu života Ive Andrića kao jugoslovenskog diplomate u vreme Drugog svetskog rata. Kao reditelj tog ostvarenja, otkrijte nam sa kakvim nedoumicama ste se susretali tokom rada ili je sve teklo onako kako ste zamislili?

Moram da kažem – malo u šali, a više u zbilji, da film gotovo nikada ne ispadne onako kako je reditelj zamislio. Još na Akademiji nas uče i pripremaju da ukoliko realizujemo sedamdeset posto zamisli, možemo biti izuzetno zadovoljni. U ovim našim uslovima, praviti film nije nimalo lako. Mnogo je kompromisa, odustajanja od određenih želja, ideja, scena... To sve užasno košta reditelja, naročito ukoliko je vezan za tekst koji realizuje. Ovde je odgovornost bila još veća, jer se radi o događaju koji se zaista desio i u kojem je učestvovao jedan od naših najvećih, a svakako naš najpoznatiji pisac. Ipak, nakon scenarija, i glumacka podela je bila pun pogodak, a fotografija u filmu je sjajna. Posle svega, mislim da će film Proleće na poslednjem jezeru biti rado gledan.

Andrića tumači Tihomir Stanić koji je ne samo vrstan glumac, već i fizički podseća na njega. Reklo bi se da ste imali sreće, jer glavni lik je ipak okosnica priče. Ko vam je bio alternativa?

Svojom pojavom Tihomir Stanić se preporučio za ovu ulogu. Međutim, upravo zbog toga, meni se činilo da je on suviše očigledan izbor. Ono što bi naš narod rekao, bio je izbor na prvu loptu. Možda bih i probao nekog drugog glumca u toj ulozi, da nisam znao za Stanićeve interpretacije Andrićevih dela. Tihomir je u tome maestralan, kao i u svim filmovima u kojima je igrao u poslednje vreme. Kada svemu tome dodamo i neverovatnu sličnost, moj posao uopšte nije bio težak. Štaviše, kada je obukao kostim i stavio naočare, mogli smo samo da pričamo o njegovim replikama u filmu, uloga je već bila dodeljena.

Jeste li zadovoljni kako ste predstavili Andrića, pre svega njegovu intimnu stranu, budući da je u filmu reč i o intrigantnom ljubavnom trouglu između Andrića, kostimografkinje Milice Babić i njenog muža Nenada Jovanovića.

Za početak, moram da istaknem kako mi veoma malo znamo o Andriću. Mislim da to sigurno nije samo do našeg velikog književnika, već se mi kao narod ne bavimo dovoljno ozbiljno ljudima koji su nas zadužili. Tek ukoliko neko počne da ih svojata, mi se setimo da su oni postojali i tada im posvetimo malo pažnje. Andrić je očigledno vodio buran život, kada pogledate njegovo revolucionarno doba, razdoblje u zatvoru, sva njegova službovanja van zemlje, njegovo pisanje, knjige, razbacane mudrosti, upoznavanje sa Hitlerom, Nobelovu nagradu, pa na kraju krajeva i taj ljubavni trougao koji ste spomenuli, jasno vam je da to nije život nekog dosadnog čoveka, već sasvim suprotno. Ipak, njegova hladna spoljašnjost i čelična odmerenost, ta njegova ljuštura bila je skoro neprobojna. Mi smo pokušali ovim filmom da osvetlimo malo život ovog čoveka. Namerno koristim ovu reč, jer ga mi u filmu prikazujemo kao čoveka sa svim svojim vrlinama i manama. To mi je bilo veoma važno, da ga ne idealizujemo i mislim da smo u tome uspeli.

Osim po filmografiji, poznati ste i kao scenarista i pisac radiodrama, a vaša poezija i kratke priče našle su mesto u antologiji književnih časopisa. Kakve su vam ambicije na tom planu i koja je razlika umetničkog izražavanja putem pera i preko kamere?

Trenutno je aktuelan moj roman Razbrajalica za Andreasa Sama, koji je objavila Geopoetika pred ovogodišnji Sajam knjiga. To je fantazmagorija o Danilu Kišu, roman o detinjstvu, zlu, priča o smrti, indentitetu i o književnosti,
uopšteno. Eto, slučaj je uredio da se u isto vreme bavim dvojicom velikih pisaca, nobelovcem Andricem i Kišom, književnikom kome je ta nagrada igrom slučaja izmakla. Premda mnogi reditelji pišu, a neki su čak veoma ozbiljni i cenjeni pisci, moram da priznam da su za mene ovo potpuno razlicite discipline, sa malo toga zajedničkog. Nikada nisam pisao prozu sa željom da to pisanje ekranizujem. Kao što sam već napomenuo, prozni i dramski tekst nemaju mnogo slicnosti. Najdalje što neki u mom pisanju vide reditelja je kada kažu da pišem u slikama.  

 

Povezane teme

Knjige

Najlepši citati o ženama i starosti

Nakon što pročitate ove izreke, više nećete želeti da sakrijete broj godina u ličnoj karti.

Knjige

„Tamo gde rakovi pevaju“ – Delija Ovens

Bosonoga devojčica neukrotivog duha, Kaja Klark, živi potpuno sama u kolibi u močvari, nedaleko od mirnog gradića na obali Severne Karoline.

Muzika

Džastin Biber objavio novu numeru

Prvi singl nakon četiri godine.

Film

Biće zanimljivo: Gvinet Paltrov u novoj emisiji na Netflixu

Mini serija o tome kako život učiniti zanimljivijim i boljim!

Muzika

Zašto je Bijonse zakasnila na "Zlatnom globusu"

Jedan od najuticajnijih parova na svetu kasnio je skoro sat vremena i nisu prošetali crvenim tepihom na ceremoniji "Zlatni globus".

Film

Kameron Dijaz je u 47. godini postala majka

Holivudska glumica i njen suprug Bendži Mejden godinu su započeli proširenjem porodice.

Knjige

Šta čitamo ove zime – „Komo" – Srđan Valjarević

Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju.

Knjige

Džejmi Oliver "Wege"

Džejmi Oliver, najprodavaniji autor knjiga o kuvanju obožavan širom sveta, vratio se sa ukusnim jelima od povrća.

Muzika

Uskoro: Lana Del Rej najavljuje novi album

Muzička novost će biti objavljena 4. januara!

Umetnost

Slika Pola Gogena prodata za 9,5 miliona evra

Na aukciji u Parizu prodata je slika Te Burao II poznatog francuskog umetnika Pola Gogena.

Knjige

Sportmax objavljuje knjigu povodom 50. godišnjice

Nakon osnivanja brenda Max Mara 1951. godine, 1969. Ahil Maramoti lansirao je brend SPORTMAX.