“Najviše volim situacije kada ja na sceni plačem, a publika se smeje. I obrnuto” - Tatjana Kecman POTREBNE ISPRAVKE

Iza glumice koja nas je osvojila likom časne sestre u „Dari iz Jasenovca“ stoji karijera bogata svestranim ulogama.

Ona je komičarka, tragična junakinja i akciona diva, a uspešno se bavi mono i duo dramama u kojima je „Sama svoj majstor“

Ma koliko se trudila, ledenoplavi pogled opatice u filmu Dara iz Jasenovca nisam uspela da povežem sa komičarkom koja nas baca sa stolice od smeha u autorskoj monodrami 10 prema 1. Tako ni obožavaoci srpske samurajke Branke u Ubicama mog oca teško mogu da je zamisle u stvarnom životu, kao brižnu majku trojice sinova, koja živi u bajkovitom okruženju Zvezdarske šume.

Tatjana Kecman poseduje jedan od najvećih darova koje glumac može da ima. Neverovatnom veštinom preobražaja evo, već tri decenije, dokazuje da je odličan đak velikih profesora glume, sarajevskog doajena Miralema Zupčevića i beogradskog, Vlade Jevtovića.

Bili ste dete kada ste dobili prvu ulogu, u seriji Osma ofanziva. Kako vam je to iskustvo pomoglo prilikom rada s decom u Dari iz Jasenovca?

Bila sam tada nešto mlađa od naše Dare. Izabrana sam jer sam ličila na glumca koji mi je igrao oca. Ćopićevu priču o kolonizaciji smo snimali po Vojvodini, a pošto sam iz Sarajeva, bila sam odvojena od porodice. Na snimanja se čekalo satima. Bilo mi je ne samo naporno nego i tužno, jer sam bila jako tiha, povučena. Plakala sam kad niko ne vidi. Ali, čim su seriju završili, pomislila sam: “Kako bi bilo lepo da me opet neko pozove”. Za takvu decu se kaže: “Ovaj je zaražen”. Glumom. Na snimanju Dare, već u prvoj sceni jedna devojčica je stajala preko puta mene. Kako se scena ponavljala, ona je počela da plače. Čim bi se kadar završio, uzimala sam je u krilo, znajući šta joj je u glavici.

Da li je mala Biljana Čekić takođe zaražena glumom?

Za Daru i ekipu malih glumaca mogu samo da kažem da su neverovatni. Biljana je odlična, kao i Luka koji igra njenog malog brata Budu. Nikad nisam videla takav profesionalizam, a nisam ga očekivala od dece koja su iz sela ispod Kozare i od pozorišta znaju možda samo za dramsku sekciju. Buda je bio prava zvezda. Dok smo čekali da se on probudi i oraspoloži, radili smo sa lutkom, jer je dan snimanja skup. Onog momenta kada Buda stiže na scenu gde ja pokrštavam srpsku decu i Biljana uzima u ruke filmskog brata, ostala dečica pokazuju izuzetnu ozbiljnost, koncentraciju i svest da nema ponavljanja scena. Naravno, o njima se brinuo čitav tim, sastavljen od lekara, psihologa i roditelja. Svima su zabave između snimanja mnogo značile. Pa još kada deca vide obožavanog glumca kao što je Vuk Kostić... A Biljana je profesionalnija od 70 posto glumica sa kojima sam radila.

Šta to znači?

Sve uslove može da podnese, ni na šta se ne žali. I, što je najvažnije, glumu shvata kao igru. Ona uđe u kadar, razvali ga, potom obriše suze i pita: Jesam li bila dobra? I odmah se druži sa nama u prikolicama.

Kako ste se spremali za ulogu jedne istorijske ličnosti, pritom ozloglašene?

Opatica Barta Pulherija je svastika ustaškog ministra Mila Budaka, zadužena za decu u logoru. Ali, to nije moj lik. Da jeste, bilo bi mi još teže da se spremim jer se o Barti malo zna, osim da je bila najgora među časnim sestrama. Moj lik je mešavina više njih. Znala sam šta je Jasenovac, kao i svi. Onda sam otišla u Udruženje kozaračke dece, gde su mi preživeli pričali o tim časnim sestrama. Na primer, u zavisnosti od toga gde su držale štap, oni su znali šta im se sprema. Kada radim, napravim biografiju svog lika u glavi, da bih je uselila u sebe - da poverujem da sam ja ona i razumela zašto je postala tako zla. Priča o zločinima u ustaškom logoru vas potpuno obuzme i ne možete da shvatite kako ceo sistem može biti tako zao. Ne dešava se to samo na Balkanu. I sad, dok pričamo, neka deca stradavaju.

Koji vam je bio najveći izazov u građenju tog lika?

Najgore je kada glumac igra stanje umesto zbivanja, a u ovom slučaju - da ne budem samo zla. Na primer, kada bacaju ciklon B u jamu punu dece. Način na koji je ona izašla odatle i prekrstila se, govori da je ispod nje nekad bio čovek.

Kako ste doživeli reakcije na film i vašu ulogu?

Uvek mi znači kada mi kolege kojima verujem kažu Ovo ti ne valja, popravi to. A kolege s kojima nisam radila, a čiji rad poštujem, pisali su mi poruke tipa: Dubok naklon. Naravno, uvek ima komentara ljudi koji me poistovete sa likom. Pošto sam po akcentu moju opaticu smestila u Hercegovinu, jer je u njoj bilo dosta časnih sestara, pisao mi je čovek iz Hrvatske, da su mu ljudi iz Ljubuškog posle filma rekli: Ova je naša. Ipak, jedino što bi moglo da me pogodi u vezi sa ovim filmom je mržnja, kada se ukrste koplja na raznim frontovima koji nemaju nikakve veze sa samim filmom. Možemo raspravljati da li je neki film dobar ili loš, i ta raznolikost mišljenja je sjajna. Ovde se odijum napravio pre projekcije.

Neki glumci ne vole tipske uloge, a vas već drugi put pamtimo kao opasnu ženu. Da li bi vama odgovaralo da se specijalizujete za uloge antiheroina?

S jedne strane, da. Sa Brankom su se gledaoci poistovećivali. Iako je tajanstvena, izgleda mračno i ozbiljno, ona je plemenita i heroj. Najzanimlivija mi je bila scena borbe sa drugom ženom, Ružom (Isidora Simijonović u ulozi ubice). U domaćem filmu su se do tada žene tukle čupanjem kose, grebanjem, vrištanjem. Ovde je to bila prava profi borba. Pomoglo je što sam veoma posvećena sportu. Ali, ni to mi nije bilo dovoljno u novom art filmu Komunistički raj po tekstu Ace Popovića. U njemu igram partizanku koja beži od silovanja i spušta se sa visoke pećine na užetu. Scena je bila opasna, svaki atom snage je izašao iz mene, nisam više ni glumila. A u filmu ta scena traje svega dva minuta.

Nastavak zanimljivog intervjua možete pročitati u aprilskom izdanju magazina Grazia