Čini se da se u svim bioskopima na planeti prikazuju samo dva filma: Barbi i Openhajmer. Prvi, gde je glavna glumica Margo Robi umešala prste i u produkciju, postarala se da ružičasti svet poznate lutke ne bude ni sladak ni praznoglav sa stanovišta žena. A drugi, u koji se reditelj Kristofer Nolan umešao i kao scenarista, kritikovan je upravo zbog načina na koji je prikazao žene. Openhajmer je osvojio većinu kritičara i gledalaca, zaradiviši 80 miliona dolara samo tokom prvog vikenda prikazivanja, ali nisu svi srećni. Posetioci bioskopa iz celog sveta prvi su se oglasili na mrežama i za neke od njih, reditelj je umesto glumica “mogao komotno da angažuje lutke”.
– Openhajmerove žene se svode na grudi, bebe, piće i Dragi, donesi mi rublje – da navedemo samo jedno od hrpe prekornih mišljenja.
Istina je da se Nolan hrabro upustio u složenu priču o Džej Robertu Openhajmeru, vođi projekta Menhetn i tima naučnika koji je napravio prvu atomsku bombu na svetu. Kilijan Marfi u naslovnoj ulozi predvodi postavu sa očekivano odličnim zvezdama, Robertom Daunijem mlađim, Metom Dejmonom i Garijem Oldmanom, koji se javlja u kratkoj, ali upečatljivoj ulozi bezobzirnog američkog predsednika Trumana. Takođe, ovde je prvi put Nolan uključio scenu seksa u jedan svoj film, objašnjavajući da je bio “prikladno nervozan i na odgovarajući način pažljiv” dok je snimao Pju i Marfija potpuno gole.
Obe žene u “Openhajmeru” su stvarne ličnosti. Florens Pju igra Džin Tatlok, poznatog američkog psihijatra, levičarku i bivšu ljubavnicu čuvenog naučnika, dok je Emili Blant u ulozi Kiti Openhajmer, biologa i zakonite supruge. Budući da su obe imale veliki uticaj na čoveka čija je bomba u dva avgustovska dana 1945. razorila Japan, zaista upada u oči koliko su one površno prikazane. U raspravu su se uključili profesionalni kritičari, primetivši listom da Nolan u svim svojim hitovima – navedimo samo Prestiž, Mračnog viteza i Početak – muku muči sa razvojem ženskih likova. Osim u Denkerku. Tamo žena ni nema.
Nolan je, nema sumnje, uradio impersivan posao sažimajući obilje građe u tročasovnu priču i odabrao da piše scenario u prvom licu. Zato je većina svih uloga filtrirana kroz Openhajmerov lični pogled.
– Kiti Openhajmer je jedan od rediteljevih najboljih rezultata, velikim delom zato što se suočava sa rodnim zagonetkama. Kiti i Džin Tatlok imaju mnogo manje minutaže od muških kolega, što se delimično može tumačiti činjenicom da su žene imale manje društvenih uloga četrdesetih godina prošlog veka – primećuje Kelsi Matson, kritičarka filmskog portala Collider, u članku “Openhajmer je veliki film, ali mali za žene.” Nolan ipak u film uključuje i žene naučnike i političke aktivistkinje, jer je njihovo prisustvo u ovom mračnom snu neophodno. Kada se bolje pogleda, Kiti ipak nije tu samo da bi bila Openhajmerova žena, kako tvrdi većina kritičara. Iako ona stoji pored njega kao emocionalni spas, brak ovog para je turbulentan i komplikovan zahvaljujući obema stranama – hemija Blantove i Marfija je vrlo zapaljiva, a Kitine uvodne scene predstavljaju je kao skrivenu silu sa kojom treba računati. Ona je postala biolog zahvaljujući inteligenciji, znanju i hrabrosti, ali se našla u istoj koži kao bezbroj drugih žena tog vremena: žrtvovala je karijeru samo da bi u dva braka postala usamljena, a neostvarena domaćica. Guše je majčinstvo i porodični život, što je tema o kojoj se dan-danas malo govori, a i tada, sa još manje razumevanja. Kitino životarenje u zajednici naučnika tinja kao vatra koju bi i najmanji vetar mogao da pretvori u pakao. Kiti je takođe emocionalno aktivnija od svog muža, često ga isteruje iz osećaja samozadovoljstva. Njene akcije osvetljavaju ovaj par poznatom frazom, da „iza svakog velikog muškarca stoji još veća žena“. Blantova je učinila Kitin jad opipljivim kroz ogorčene reči, pijanstvo i “loše” majčinstvo sve do jednog trenutka – kada se suoči sa punim stolom neprijateljski nastrojenih muškaraca. Bila je to državna komisija koja pošto-poto želi da optuži njenog supruga za izdajnika i komunistu. Kiti Openhajmer tada nastupa sa mirnom žestinom kobre koja čeka. Najpre lažno kapitulira pred stereotipom „iracionalne žene“, samo da bi, u briljantnoj manipulaciji, preokrenula situaciju u Openhajmerovu korist. Ipak, Kiti postoji samo u fragmentima. Tako je potpuno na gledaocu da li će neke njene postupke protumačiti kao bezdušne i nedosledne, ili će u njoj videti živu ženu, koja je isto toliko bogat lik kao njen suprug. Ako vaga može da prevagne u korist ovog drugog, sama Emili Blant je pohvalila scenario.
Slično se može reći za drugu ženu u Openhajmerovom životu. Prava Džin Tatlok je bila izuzetna ličnost: novinarka i književnica koja se školovala za psihijatra, a živela sa depresijom. Neki istoričari sugerišu da se Džin borila sa svojom (bi)seksualnošću u vreme kada je LGBT zajednica bila zabranjena zakonom i veoma kažnjiva. – Nolanov scenario nagoveštava njene skrivene dubine. Ona sigurno nije uvenuli cvet. Ali, ako je prikaz Kiti otvoreno naveo njene nevolje, onda je Džinin život dat samo kao šapat. Uprkos svemu što Openhajmer krije oko Komunističke partije, film ne istražuje zašto je Džin verovala u taj pokret dovoljno da bi bila aktivna levičarka. Osim nekog dijaloga o izboru, Nolan ostavlja dublje posledice Džininih borbi za mentalno zdravlje takođe neistraženim, dok se njenom seksualnošću uopšte ne bavi – primećuje kritičarka Collidera. Uprkos tome što joj je uloga kratka, Florens Pju je oduševljena iskustvom na setu, a reč je o glumici koja bi uvek mogla da vodi igru. Nažalost, i njena uloga se vrti uglavnom samo oko muškarca. Dok je gledamo, osećamo kao da samo što nije počela da vrišti, kao da očajnički želi da se oslobodi granica zadatog scenarija.
– Žene u filmu mogu postojati kao deo muške priče, a da se i dalje mogu pohvaliti bogatim unutrašnjim životima. Isticanje njihove intime može samo da poboljša priču, a ne da je zaglavi. Umesto toga, stalno zanemarivanje ženskih likova od strane Kristofera Nolana dovodi do poluostvarenih svetova utopljenih u rutinska muška gledišta, čak i ako su pomenuta gledišta briljantno evokativna i sve više humanistička – zaključuje Kelsi Matson, što ne umanjuje slavlje “Openhajmera” kao dragulja u kruni Kristofera Nolana.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Profimedia
