Postoje umetnici čiji rad prepoznajemo tek kada vidimo potpis. Kod Yayoi Kusama potpis je gotovo svuda: u tačkama koje prekrivaju skulpture, ogledalima koja brišu granice prostora, jarkim bojama i bundevama koje su odavno postale deo popularne kulture.
Kusama je preminula 14. avgusta u bolnici u Tokiju, u 97. godini. Vest o njenoj smrti javnosti je saopštena tek danas, 27. avgusta, kada su Yayoi Kusama Inc. i Yayoi Kusama Studio Inc. potvrdili da je umetnica preminula. Razlog zbog kojeg je vest objavljena gotovo dve nedelje kasnije nije naveden u zvaničnom saopštenju.
Iza sebe je ostavila karijeru koja se proteže kroz više od sedam decenija, ali i jednu od najneobičnijih životnih priča savremene umetnosti.
Umetnost kao način da se preživi sopstveni svet
Kusama je rođena 1929. godine u Matsumotu, u Japanu. Od najranijeg detinjstva imala je halucinacije, a prizori koje je doživljavala kasnije će postati osnova njenog umetničkog izraza.
Tačke, mreže i ponavljajući oblici za nju nisu bili samo estetski izbor. Bili su način da ono što vidi prevede u nešto opipljivo.
Kada je kao dete počela da doživljava vizuelne fenomene u kojima su se šare širile preko čitavih prostorija, umetnost joj je ponudila način da tim iskustvima da oblik.
To je možda i najvažniji ključ za razumevanje Kusame: ona nije pokušavala da napravi neobičan svet. Ona je pokušavala da prikaže svet kakav je izgledao njoj.
New York šezdesetih nije bio spreman za Yayoi Kusama
Kusama je krajem pedesetih otišla u Sjedinjene Države, sa svega nekoliko kofera i velikom ambicijom da se probije u umetničkoj sceni New Yorka.
Nije joj bilo lako.
Umetnički svet tog vremena bio je izrazito muški, a Kusama je morala da se izbori ne samo za pažnju već i za ozbiljno shvatanje svog rada. Stvarala je ogromna platna sa ponavljajućim mrežama, skulpture prekrivene mekanim izraslinama i performanse koji su često bili provokativni.
Njena dela bila su daleko ispred svog vremena, ali priznanje nije dolazilo onom brzinom kojom je očekivala.
Još bolnije bilo je kada su umetnici poput Andy Warhol, Claes Oldenburg i Lucas Samaras počeli da stvaraju radove sa elementima koji su podsećali na ideje koje je Kusama već istraživala.
Dok su oni dobijali prostor u prestižnim galerijama, Kusama se sve više osećala skrajnuto.
Povratak u Japan promenio je njen život
Početkom sedamdesetih vratila se u Japan. Bila je razočarana i iscrpljena iskustvom u New Yorku, ali povratak nije značio kraj njenog umetničkog rada.
Kusama je dobrovoljno otišla u psihijatrijsku ustanovu u Tokiju, gde će provesti ostatak života. U njenom slučaju, to nije značilo povlačenje iz umetnosti.
Naprotiv.
Radila je svakodnevno u studiju koji se nalazio u blizini bolnice. Umetnost je ostala konstanta njenog života i način da se nosi sa sopstvenim iskustvima.
Tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih njen rad dobio je mračniji ton. Bavila se prolaznošću, smrću i prirodnim ciklusima, dok je paralelno pisala romane, poeziju i druge tekstove.
„Infinity Mirror Rooms“ pretvorile su posmatrače u deo umetnosti
Kusama je možda najpoznatija po svojim „Infinity Mirror Rooms“, instalacijama u kojima ogledala i svetla stvaraju iluziju beskonačnog prostora.
U njima posetilac ne stoji ispred umetničkog dela. On ulazi u njega.
Sopstveni odraz postaje deo kompozicije, granice prostora nestaju, a nekoliko minuta provedenih u sobi može da stvori utisak da se nalazite negde između fizičkog prostora i optičke iluzije.
Danas su njene sobe među najfotografisanijim umetničkim instalacijama na svetu. Međutim, njihova popularnost nije samo posledica društvenih mreža.
One su vizuelno spektakularne, ali istovremeno veoma lične. Ideja beskonačnog ponavljanja direktno je povezana sa načinom na koji je Kusama doživljavala svet.
Zašto baš bundeve?
Pored tačaka i ogledala, gotovo je nemoguće govoriti o Yayoi Kusama bez bundeva.
Žute, crvene i narandžaste bundeve sa crnim tačkama postale su među njenim najprepoznatljivijim delima. Na prvi pogled deluju razigrano, gotovo kao pop-art objekti.
Za Kusama, međutim, bundeve imaju drugačije značenje.
Govorila je o njima sa posebnom nežnošću i povezivala ih sa osećajem stabilnosti i mira. Njena čuvena „Red Pumpkin“ na japanskom ostrvu Naoshima danas je praktično simbol ovog mesta.
Tako je još jedan svakodnevni predmet u njenom radu dobio potpuno novi život.
Od autsajderke do imena koje poznaje ceo svet
Kusamina velika promena dogodila se tek u poznim godinama.
Godine 1993. predstavljala je Japan na Venecijanskom bijenalu, a potom su njeni radovi počeli da se pojavljuju u velikim svetskim institucijama. Muzejske retrospektive privlačile su ogromnu publiku, dok su „Infinity Mirror Rooms“ postale fenomen daleko izvan krugova ljubitelja savremene umetnosti.
Njena dela postala su toliko prepoznatljiva da je Kusama postala brend sama po sebi.
Sarađivala je sa Louis Vuitton, a njene tačke pojavile su se na proizvodima, prodavnicama i velikim javnim instalacijama. Godine 2023. ogromna skulptura sa njenim likom postavljena je u Parizu, ispred Maison Louis Vuitton.
Umetnica koja se nekada borila da je galerije uopšte primete postala je lice globalne kampanje luksuznog brenda.
Slava joj je stigla kada je više nije jurila
Postoji posebna ironija u Kusaminoj biografiji.
U mladosti je bila očajna zbog toga što nije dobijala priznanje koje je smatrala da zaslužuje. U starosti je postala jedna od najpoznatijih umetnica na planeti.
Njene slike prodavale su se za milione dolara, a 2022. godine jedno njeno delo dostiglo je cenu od oko 10,5 miliona dolara na aukciji.
Društvene mreže dodatno su promenile način na koji je publika doživljava. Njene instalacije postale su mesta na kojima se fotografiše gotovo jednako često koliko se umetnost posmatra.
Ali Kusama nikada nije prestala da radi.
Poslednja tačka nije bila tačka
Čak i u poslednjim danima života ostala je uz svoju umetnost.
U saopštenju objavljenom nakon njene smrti navedeno je da je nastavila da slika do samog kraja i da nije odlagala četkicu.
To možda najbolje opisuje njen život.
Yayoi Kusama nije pokušavala da svoje opsesije sakrije, niti je čekala da ih svet prvo razume. Godinama je ponavljala iste tačke, iste mreže, ista ogledala i iste motive, sve dok ono što je nekada izgledalo čudno nije postalo jedan od najprepoznatljivijih vizuelnih jezika savremenog sveta.
Njena najveća umetnost možda zato nije pojedinačna skulptura ili instalacija.
To je čitav svet koji je napravila od sopstvenog pogleda na stvarnost — svet u kojem nema jasne granice između ličnog iskustva i univerzalne slike, između straha i lepote, između beskraja i jedne jedine tačke.
Foto: Profimedia
