Igrani film o Areti Frenklin je stigao, a sama kraljica soula je, malo pred kraj, odabrala glumicu koja će je igrati. Da li je bila u pravu?
Čuvena po naravi jedinstvenoj kao što je njen glas, Areta Frenklin tokom cele karijere mlađim pevačima nije dozvoljavala da joj se suviše približe. A i većina njih je bila dovoljno mudra da ni ne pokušava da laska kraljici soula tako što će je oponašati. Ovo nepisano pravilo je 2004. godine prekršila Dženifer Hadson. Odabrala je besmrtne, generacijama poznate hitove i stigla do finala Američkog idola. Potajno je, u stvari, imala samo jednu želju: da popularni TV šou gleda i njen idol iz stvarnog života. Želja joj se ispunila i promenila život. Areta Frenklin je napravila izuzetak. Obratila se mladoj pevačici, i tako je počelo jedno lepo prijateljstvo, dugo čitavu deceniju. Malo pred kraj, zatražila je od Dženifer Hadson da je igra u nekoj budućoj biografiji.
Dve godine od odlaska jedne od najuticajnijih muzičarki veka, stiže nam film “Respect”. Naslov je uzet iz jedne od njenih najpoznatijih pesama, ali su prve ocene daleko od velikog poštovanja. Većinom se slažu da ćemo gledati “još jednu pitku umetničku biografiju”. Međutim, muzička kritika magazina Rolling Stone pronalazi značajnu razliku. “Ono što drugi filmovi ove vrste nemaju, čak ni kada je reč o legendama poput Reja Čarlsa, jeste muzika koja prožima duh isto tako temeljno kao sama Areta. Ne mora se podrazumevati da su mnoge od najboljih scena u Respectu one koje se bave muzikom kraljice soula. Film je u tom pogledu mogao lako da pokvari posao. Ali, rediteljka Lizl Tomi i scenariskinja Trejsi Skot Vilson su nam dali reprezentativni uzorak muzike Arete Frenklin, zajedno sa Dženifer Hadson koja je i izvršni producent, pa je imala moć da odabere “prave pesme” i pobrine se da budu vrhunski izvedene. To se manje odnosi na broj pesama, a više na pažljive napore da se uhvati njihova moć”, zaključuje Rolling Stone.
Šta je Areta Frenklin videla u koleginici na usponu? Može se samo nagađati i porediti. Kao i ona, Hadson je odrasla pevajući u crkvi, a virtuoznost gospela ulila u pop muziku. Poput slavne dive, čija je majka umrla mlada, Hadson je doživela iznenadnu tragediju: njena majka i brat ubijeni su u Čikagu 2008. godine. Na kraju je Hadson imala čast da otpeva tešku i snažnu “Amazing Grace” na sahrani svoje prijateljice, deset godina kasnije. Sada joj je ispunila poslednju želju i oživela je na filmu. “Svakom muzičaru mora da se ukrsti put sa Aretinom muzikom, posebno ako želi da bude sjajan. Ona je uvek bila prisutna u mom životu, čak kada toga nisam bila svesna”, objasnila je Hadson. Tek radeći na filmu je shvatila da je, zapravo, Frenklin svima bila prauzor. “Naša crkvena muzika se zasniva isključivo na njoj. “Amazing Grace”, uz koju sam odrasla pevajući u crkvenom horu, potiče iz njenog čuvenog albuma”, napominje pevačica.
“Respect” prikazuje život Arete Frenklin od detinjstva do 29. godine, kada je postala globalno poznata. Čudo od deteta koje peva u crkvi zajedno sa ocem, uglednim pastorom Klarensom L. Frenklinom. Zatim, detinjstvo razoreno smrću majke i seksualnim zlostavljanjem, trudnoća u 12. godini. Mučne godine pevanja za Columbia Records, posle kojih dolazi trijumfalni nastup, kada se prvi put “kruniše” za kraljicu soula u Atlantic Records. Onda ponovo padovi: pritisci sa svih strana (naročito od autoritarnog oca) i problemi s pićem koji su pretili svemu što je postigla. Film se završava 1972, tako što se Frenklin vratila gospelu kako bi snimila jedan od najboljih albuma svih vremena, “Amazing Grace”.
Za pozorišnu rediteljku Lizl Tomi, belkinju rođenu u Južnoj Africi u doba aparthejda, ovo je prvi film. Scenario je poverila dramskoj književnici Trejsi Skot Vilson, čiji je deda bio propovednik. “Tema je žena sa najmoćnijim glasom na Zemlji koja se, u stvari, borila da pronađe svoj glas. Želela sam da saznam kako neko može da peva sa takvim emotivnim intenzitetom. Mnogi ljudi imaju sjajne glasove, ali je ona imala jedinstven način izvođenja pesama. Ne možete postati kraljica soula ako vam ide lako u životu. Iza nje je stajalo teško iskustvo koje joj je omogućilo da peva na taj način”, smatra Tomi.
Njen film suprotstavlja lične i političke tokove karijere Arete Frenklin: dok stvara feminističku himnu i zahteva poštovanje, ona se bori protiv supruga nasilnika; saveznica je borca za ljudska prava dr Martina Lutera Kinga, ali podržava kontroverzne ličnosti poput aktivistkinje Black Power i komunistkinje Anđele Dejvis. Jedna od najpotresnijih scena je glas mlade Arete nad Kingovim odrom. “Zamislite patnju i bol kroz koje je prolazila. Ali, ona se našla u poziciji da mora ostati svetionik u jednom mračnom vremenu. E, to je teško”, kaže Dženifer Hadson.
I film i glavna glumica su najbolji u scenama koje pokazuju talenat Frenklin kroz kapljice njenog aktivizma, ocenjuje Rolling Stone. Izdvaja prizor u gradiću Masl Šolsu, gde Aretu prati bend belaca iz Alabame. To su sve “dobri, južnjački momci”, pa isprva ne pokazuju interes za crnu pevačicu. “Sve počinje jednom nebitnom pesmom koju Frenklin i bend na kraju pretvaraju u – nešto. Zapravo, u džem sešn o kakvom mogu sanjati ljubitelji i izvođači ove muzike”, ističe magazin. Sama diva je smatrala da je saradnja u Masl Šolsu bila prekretnica u njenoj karijeri.
Tri autorke su se lako složile da muziku postave u središte filma, ali tako da “Respect” ne sklizne u mjuzikl. Da bi stvorila neposrednost, Hadson je pevala uživo pred kamerom, bez plejbeka. “Želela sam da to doživim kao što je i ona u svom životu. Ako je ona nešto radila uživo (van studija) odlučili smo da uradimo i mi. Tako su otpevane “Amazing Grace”, “Ain’t No Way”, “Natural woman””, napominje Hadson. Frenklin je bila sjajna pijanistkinja, što duguje detinjstvu provedenom u crkvi. Kada je za sobom ostavila rane, neuspešne albume i Columbia records, vratila se klaviru. Tek tada je napravila pravu revoluciju i ušla u večnost. Zato je i Dženifer Hadson u 39. godini morala da uči da svira po crno-belim dirkama. Takođe, razmišljala je i o tome kako otpevati pesme Arete Frenklin jer im je glas različit. Kod Hadson je viši i čistiji, a kod Arete grublji, melanholičan. Kako se ugledati na divu, a ne imitirati je?
“Koristila sam njen pristup, njene prelaze i različite nijanse. Više se radilo o osećaju nego o usklađivanju nota”, objasnila je ona. “Areta nije bila ličnost koja je previše koristila reči, osim ako to nije kroz muziku. U vremenu provedenom pored nje imala sam osećaj da s njom ne znam na čemu sam. Nije se otvarala mnogo” kaže ona. Tako je Hadson morala da još mnogo toga da prouči ne bi li shvatila šta je pre više od pola veka značilo biti žena. “Tek tokom snimanja, doslovno usred neke scene, setila bih se šta mi je govorila i da je govorila iz ličnog iskustva. Vrhunac njenog izraza bio je kroz muziku koju je stvarala. I to je ono šo je bilo stvarno”, zaključuje Dženifer Hadson.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Profimedia
*Tekst preuzet iz štampanog izdanja magazina GRAZIA
