Ako ste umorni od serijala o ubicama, varalicama i besnim tinejdžerima, onda ćete se radovati dokumentarcu Lupite Njongo. U filmu Na tragu afričkih žena ratnica, oskarovka putuje u srce zapadne Afrike da bi otkrila istinu o jednom mitu iz prošlosti. Podsticaj joj je dao Marvelov Crni panter iz 2018. godine, u kojem je igrala jednu od glavnih uloga. Ovaj ilm je postao jedan od najvećih hitova svih vremena, ali za Njongo, značaj mu je mnogo veći.
Kaže da je razbio kliše da se priče o crncima ne prodaju, dok je kod nje probudio zanimanje za žene ratnike, oličene u trupama Dora Milaje. U Marvelovom svetu, to je ime vojske, sastavljene samo od žena, kojoj je zadatak da štiti Vakandu. Ime države je izmišljeno, ali vojska nije. Uzor su joj žene zvane Agodži iz afričke države Benin.
U dokumentarcu su prikazane brojne sličnosti između filmskih i stvarnih ratnica. Statue pantera, vekovima stari frizovi sa ukrštenim mačevima, sve do borbenog žara, kojim su ove žene branile svog kralja po cenu sopstvenog života. Razgovori sa potomcima žena Agodži i posete njihovim svetinjama tek su deo informacija kojima je Lupita Njong bila preplavljena kada je stigla u Benin. Tamo je upoznala poslednju preživelu ratnicu, staricu koja je kao dete prošla vojnu obuku, a koju su decenijama krili u palati glavnog grada Abomej.
Priča o crnim ratnicama poslužila je kao inspiracija i za dva nova igrana ilma, Žena kralj i Vakanda zauvek. Dok u fikciji crnkinje mišićavih tela i strašnog oružja obezbeđuju dobru akciju, u stvarnom životu one dokazuju rano osnaživanje žena u Africi. Bar tako tvrde moderni kritičari. Ova činjenica se ogleda, na primer, u praksi regrutovanja, koja nije uvek bila dobrovoljna. – Devojke koje nisu htele da se udaju mogle su da izaberu da se pridruže vojsci – kaže Njongo. – Ali, i udate žene, koje su počinile preljubu, muževi su terali u vojsku – dodaje ona. Takođe, Agodži su bile uključene u trgovinu robljem – kao trgovci, a ne kao žrtve. – To i danas utiče na Benin. S jedne strane, one su simbol ženske moći, ali su i bol zemlje. Zato što su pomogle da se izazove taj bol – zaključuje Lupita Njongo.
U filmu Žena kralj, oskarovka Vajola Dejvis igra glavnu junakinju, Nanisku, koja je vođa Agodžija. Radnja se odvija u 19. veku, dok sukobi zahvataju region, a bauk evropske kolonizacije vreba. Priča o borbenoj sili koju čine samo žene je istinita, mada je većina likova izmišljena. Naniska je postojala, ali u filmu ima mnogo veću moć. Ona se protivi tome da njena država Dahomej (kako se Benin zvao ranije) živi od trgovine robljem iako to donosi ekonomski napredak i političku moć, naročito kralju Gezu, koji je takođe istorijska ličnost.
ŽIVOT U CELIBATU
Dakle, ko su bile Agodži? Pretpostavlja se da je prva jedinica nastala polovinom 17.veka, u osvit Dahomeja. Tada je prvi kralj stvorio korpus žena lovaca na slonove, a njegova sestra ih kasnije uzela u stražu kraljevske palate. Agodži su dostigle vrhunac tek dva veka kasnije, pod Gezom, koji je od njih napravio elitnu jedinicu dahomejske armije. Zahvaljujući stalnim ratovima, muškaraca je bilo sve manje, pa su žene dobile priliku da ih zamene na bojnom polju. – Možda više od bilo koje druge afričke države, Dahomej je bio posvećen ratovanju i trgovini robova, sa kraljem koji je upravljao svakim aspektom života – napisao je Stenli B. Alpern u knjizi Amazonke crne Sparte, prvoj velikoj studiji o Agodžijima.
Dahomej je jedini u regionu imao stajaću vojsku, zbog čeka su ga se plašili i susedi i došljaci. U pukove su se regrutovali dobrovoljci, ali i robovi. – Neki bi bili zarobljeni već sa deset godina, neki su bili siromašni, a primane su i devojčice koje su bile buntovne – opisuje dokumentarna serija Smitsonian Šanela Žene epske ratnice. Tako je i u igranom filmu Žena kralj devojka Navi završila u vojsci, nakon što je odbila da se uda za starca. Sve žene ratnice bile su ahosi, kraljeve žene, ali sa njim obično nisu delile postelju niti su mu rađale naslednike. Ali, pošto zbog tog statusa nisu smele da imaju ni druge ljubavnike, zapravo su živele u celibatu.
Živele su u palati zajedno sa kraljem i njegovim drugim suprugama, stvarajući prostor moći kojim su upravljale samo žene. Uživale su mnoge privilegije, od pristupa magacinima sa robom do toga da su mogle postati ministri u kraljevom kabinetu. Imale su i sopstvene robove i sluge. Da bi postale Agodži, devojčice su prolazile nemilosrdnu obuku, sa vežbama osmišljenim tako da ih očvrsnu do umećem krvoprolića. Francuski oicir Žan Bajol je 1899. svedočio da je Naniska, tinejdžerka koja još nikog nije ubila, lako položila test volje. Prišavši zatvoreniku, ona ga je hladnokrvno lišila glave. – Zatim je istisnula krv sa svog oružja i progutala je – zapisao je Bajol. (Njeno ime nosi lik Viole Dejvis).
GREŠKE KOLONIZATORA
Šta se desilo sa Agodžijima? Pred kraj 19. veka, Dahomeju su porazili francuski kolonizatori. U jednoj bici, Naniska je obezglavila neprijateljskog komandanta. Ubrzo potom je poginula na bojnom polju, naočigled oicira Bajola koji joj se potajno divio. Dahomejska vojska se hrabro borila da odbije Francuze. Agodži su učestvovale u desetinama bitaka, zasluživši poštovanje protivnika za hrabrost i posvećenost cilju. – Njih ne zaustavljaju ni topovi, ni metak, ni vatra salve. Zaista je čudno videti žene tako dobro vođene, tako dobro disciplinovane – zapisao je jedan marinac.
Alpern navodi da je bilo između 1.200 i 2.500 ratnica Agodži. Kada su Francuzi 1892. zauzeli Abomej, glavni grad Dahomeja, ostalo ih je pedesetak. Neke Agodži su pratile poslednjeg kralja Behanzina u izgnanstvo na Martinik ili su služile njegovom bratu, marionetskom kralju. Druge su pokušavale da se vrate u civilno društvo, treće krenule na turneju po Evropi i Sjedinjenim Državama. Tamo su izvodile su plesove i rekonstrukcije bitaka na živim izložbama, nesvesne da su time samo razigravaju rasističke stereotip o Afrikancima.
Na Svetskoj izložbi 1893. u Čikagu, posetioce Sela Dahomej dočekao je sledeći prizor: crna ratnica koja je podigla odsečenu glavu neprijatelja i beli kolonizator koji je podigao svoj šlem. Zapadnjacima je trebalo pokazati ono što se smatralo varvarskim i ono što su civilizatori došli da isprave. Zapravo je bilo obrnuto, smatraju današnji istraživači. Dominacija žena ratnica uznemirila je Francuze koji su drugačije razumeli ono što žene treba da rade u civilizovanom društvu. Žensko razmetanje žestinom, fizičkom moći i neustrašivosti nikako se nije uklapalo u evropske vrednosti koje su došli da nametnu.
Zato su i žene Agodži prikazivali kao mrske varvarke koje su morali da unište. Tek u današnje vreme, ta slika se menja. Leonard Vončekon, ekonomista sa Univerziteta Prinston i rodom iz Benina, vodi istraživanja o potomcima Agodžija. On je rekao za Washington Post da su kolonizatori zapravo unazadili prava žena u Dahomeju, jer su im zabranili političko vođstvo, koje su imale žene ratnice, kao i mogućnost obrazovanja. – Francuzi su se pobrinuli da ova istorija ne bude poznata. Rekli su da smo zaostali, da treba da nas civilizuju, a u stvari su uništili mogućnosti koje žene nisu imale nigde drugde na svetu – rekao je Vončekon.
Navi, poslednja poznata preživela Agodži sa iskustvom na bojnom polju (i inspiracija za jedan od likova u Ženi kralju), preminula je 1979, sa više od sto godina. Međutim, tradicija Agodžija se nastavila dugo nakon pada Dahomeja. Potomci ratnica širili su priče o njima i održavali verske obrede, a poslednju Agodiži svet je upoznao zahvaljujući dokumentarnom filmu Lupite Njongo.
U razgovoru za kanal History, Vončekon naglašava glavnu ulogu koju su imale žene u dahomejskom društvu. – Kada se suprotstavimo (kolonijalističkim) zabludama i prihvatimo kulturu rodne ravnopravnosti koja je cvetala u Beninu i drugim mestima pre kolonizacije, to je način da se prihvati nasleđe ove izuzetne grupe – afričkih žena liderki, koje je evropska istorija htela da izbriše – zaključuje Leonard Vončekon, istraživač iz Benina.
foto: Profimedia
Tekst: M.Đ.
