Kada je počela ruska agresija na Ukrajinu, u zapadnoj Evropi su se održavale Nedelje mode. Dizajneri zbog toga nisu otkazali revije, s tim da su neki od njih simboličnim porukama pokazali da znaju šta se dešava na istoku kontinenta. Gledajući strogo geografski, rat koji se vodi nije svetski. Ali, odnosi snaga su takvi da niko ne može ostati ravnodušan, pa ni oni koji se (još) osećaju bezbedno. Za to se pobrinuo i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski. U svom emotivnom video-obraćanju na dodeli američke muzičke nagrade Gremi, on je izjavio: “Naši muzičari umesto frakova nose pancire. Ali muzika uvek nađe svoj put.“ Isto je sa modom. Posle oba svetska rata ona se razvijala kao nikada pre. Danas su se skoro svi luksuzni brendovi povukli iz unosnog tržišta Rusije, u znak solidarnosti s Ukrajinom, što je prilika da zavirimo u njihove arhive i podsetimo se istorije opstanka – kako su dizajnerska imena uspela da izgrade poslovne imperije, uprkos podeljenoj i ratom razorenoj Evropi.
Prvi i Drugi svetski rat zahtevali su mobilizaciju ne samo vojnu, nego i u svakoj oblasti života. Prelazak na ekonomiju vanrednog stanja, nagla promena demografske slike, domaćice koje preuzimaju mnogo poslova, pa i one rezervisane samo za muškarce – sve to je promenilo način odevanja. Ako su još od 19. veka žene nosile korsete u kojima su jedva disale, isticale neprirodno tanak struk i jedva se kretale u suknji zvanoj hobl, najneudobnijoj koja se mogla zamisliti jer sputava gležnjeve, onda im je Veliki rat došao skoro kao oslobođenje. Malo pre prvih bitaka 1914, čuveni pariski kreator Pol Poare skida ženama korsete i teške podsuknje. Ujedno je prvi koji odbacuje meke oblike i neupadljive tonove, a pod uticajem umetničkog pokreta zvanog fovizam, uvodi snažne, izrazite boje. Njegove suknje su i dalje uske pri člancima, ali rat počinje da ih skraćuje, kako bi mogle da ih nose i žene, sve češće zaposlene u privredi. Već 1915. godine, u trendu je takozvana vojna krinolina, a dve godine kasnije, na modnoj reviji u Parizu, skraćena je na skandaloznu dužinu – do kolena. Odmah posle rata, tačnije, dvadesetih godina prošlog veka, garderoberi su počeli da pokazuju visok stepen slobode koje su žene osvojile. Čim su mogle da biraju profesiju i obrazovanje, suknje su skratile još više, a tesne korsete i krinoline zauvek poslale u istoriju. Dečačka silueta je bila prirodna posledica, tako da se zanemaruju velike grudi, osinji struk, široki bokovi – sve ono što je ženu preporučivalo isključivo kao majku. U tome je verovatno najveću ulogu imala Koko Šanel. Njeni modeli bez suvišnih elemenata odgovarali su skromnim poratnim prilikama. Prva Chanel prodavnica otvorena je u Dovilu neposredno pre rata, a sada je postala omiljena u krugu bogatašica. A za Koko je to bio tek početak.
Svi znamo čuvenu opasku gospođice Šanel: „Ako želite da imate ono što nikada niste imali, moraćete da uradite ono što nikada niste radili“. I, dok se neke žene bore na frontu, a mnoge rade u vojnim fabrikama ili ostaju udovice, jedno im je zajedničko – nijedna više ne želi da nosi predratnu odeću. Sada hrabro zahtevaju lakoću i eleganciju, krojenu po njihovom ukusu. Upravo to im daje legendarna Parižanka. Ona se i sama mogla videti u kafeima obučena u pantalone, blejzere i sa kravatom, a tu udobnu mušku odeću uspela je da unese i u ormane drugih drugih žena. U isto vreme, tih, dvadesetih godina, nametnula je nešto što će je proslaviti: malu crnu haljinu. Jednostavno, ali prefinjeno, nudi Koko Šanel, otkrivajući moderni imperativ: „Jednostavnost je ključ prave elegancije“. U oktobru 1926. magazin Vogue je predstavio skicu crne haljine do polovine listova i dugih rukava, sa potpisom odvažne mlade dizajnerke. Uredništvo časopisa je pisalo da će ovaj odevni predmet „postati nešto poput uniforme za sve žene sa ukusom“. Rekli bismo da je reč o proročanstvu, ali nije. U siromašnom Parizu početkom 20. veka male crne haljine uopšte nisu bile novost. Naprotiv, masovno su ih nosile žene iz radničke klase sa kojima je Koko Šanel odrasla. Ona je bila dovoljno lukava i preduzetna da ovaj jednostavni komad nametne visokoj modi i napravi omiljeni predmet onim ženama, kojima je preče pokazati ukus nego društveni status. Bez obzira da li ju je Koko izmislila ili ne, mala crna haljina i dalje ostaje simbol univerzalne, klasične odeće koju svaka žena ima u garderobi. Nekada nije bila ideološki ili socijalno neutralna jer je bila povezana sa razlikom u klasama. Danas, međutim, svi žele da prepišu eleganciju od Odri Hepbern ili princeze Dajane na najlaši način. Kako to učiniti? Mala crna haljina je dovoljna.
Ime Elze Skjapareli zasijalo je još pre Drugog svetskog rata, kada je zapanjila svet uvodeći u modu ružičastu boju. Nakon toga, i njena ledenoplava postiže skoro istu popularnost, kao i predmeti od kože, obojeni njome u neverovate nijanse. Kada se italijanska dizajnerka nastanila u Parizu, počeo je njen „hladni rat” sa Koko Šanel, već slavnom u krugovima elite. Po izbijanju rata 1939, Skjapareli najpre počinje da stvara modele koji su se prilagođavali novim uslovima. Iako je na kraju morala da napusti Evropu, njena modna kuća nastavlja sa radom, a u atelje joj dolaze mlade nade, Pjer Karden i Iber de Živanši. Visoku modu u Parizu počinje da obeležava još jedan novajlija, po imenu Kristijan Dior. On neće samo zaseniti konkurenciju, nego će se usuditi da stvori sopstvenu imperiju čim su topovi prestali da gruvaju. Prikupljajući kapital, posle godina sivila i siromaštva, Dior je uspeo da unese svečanost i dah savršenstva u žensku modu kolekcijom Corolle, na reviji u februaru 1947. godine. Ovu kolekciju je magazin Harper’s Bazaar preimenovao u istorijski New look. “Novi izgled” je objavio povratak ženstvenosti, sa dugačkim širokim suknjama, tankim strukom i naglašenim ramenima. Bila je to revolucija kojom je Dior oživeo nadmoć visoke mode i vratio Parizu titulu sedišta vrhunskog stila. U godinama posle Drugog svetskog rata haute couture je i dalje bila dostupna tek malom krugu bogatih i uticajnih ljudi. Ali, pariske dizajnere počinju da sustižu optužbe štampe u Sjedinjenim Državama i Engleskoj da su sarađivali sa nacistima, dok je anglosaksonski svet patio. To se naročito odnosilo na Diora, za koga se pričalo da je, još dok je radio za Lusijena Lelonga, oblačio žene nacističkih oficira. Kasnije je Dior priznavao da je to bio jedini način da se spase francuska modna industrija. Zna se da je kući Louis Vuitton rat doneo veliku zaradu, jer je to bio jedini brend kome je bilo dozvoljeno da drži radnju u prizemlju Hotel du Parc. U tom hotelu je, naime, bio kabinet francuske kolaboracionističke vlade, sa maršalom Filipom Petenom na čelu. Ovi detalji su izostali iz zvanične istorije brenda.
Nova, antifašistička vlada u Francuskoj se, međutim, na ove kritike nije obazirala. Izdašno je pomagala modnu industriju i zahvaljujući tome, rastuća konkurencija iz novih modnih centara u SAD, Velikoj Britaniji i Italiji nije joj mogla ništa. Pariz je zadržao prvenstvo i postao dom novim dizajnerskim imenima koja su nastavila da menjaju izgled mode. To rade do danas.
Balensijaga u vatri
Veruje se da je uspeh Kristobala Balensijage u okupiranom Parizu imao veze sa tim što je bio prijatelj generala Franka, Hitlerovog saveznika. Pričalo se da je za ženu svog zemljaka i diktatora Španije napravi dosta haljina. Balensijagina kompanija je zaista bila jedna od malo onih kojima su nacisti dozvolili da nastave rad u Francuskoj, ali je on podsećao da je odbio samog Hitlera, kada mu je zatraženo da preseli francusku modnu industriju u Berlin.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Profimedia
