Kada je osnovao svoj brend Vijetnamac Piter Do je postavio jasne estetske standarde. Kroj i forma primat su u odnosu na sve ostalo. Vrlo lako je postalo prepoznati estetiku Peter Do blejzera ili plisirane suknje. Svaka slučajnost sa tadašnjom kreativnom direktorkom kuće Céline je namerna, pošto je Do radio na revijskim kolekcijama u timu Fibi Fajlo. Njegov brend je osnovan 2018. godine i uprkos izazovima kovida i pandemije izazvao velike uspehe, da bi Do postao od prošle godine jedan od retkih dizajnera kome je dana čast da vodi još jedan brend. Međutim, ovaj brend je i te kako poznat u svetu i obeležio je dve decenije odevanja u Njujorku. Samim tim, emocije i reminscencije koje se javljaju pri pomisli na brend koji je osnovao Austrijanac Helmut Leng, daju dodatnu težinu novom kreativnom direktoru i njegovom poduhvatu da ponovo revitalizuje nekada veličanstven brend.
„U Americi ne postoji strah biti previše izložen. Ovde, kada ostvariš određeni uspeh, kao da pripadaš javnosti“
Do i Leng imaju zajedničkih crta. Anonimnost je jedna od njih. Do se nikada nije prikazao, njegovo lice je nepoznato za većinu iz modnog sveta. Kada se fotografiše onda je to s leđa, kao što je slučaj sa njegovim zvaničnim portretom koji je radio Mario Sorenti. Kada se slika spreda onda je to svakako sa crnom maskom. Austrijanac je imao sličan pristup konceptu slave i javnog prikazivanja. Nije se pojavio na dodeli CFDA nagrada 2000. godine kada je dobio Nagradu za najboljeg dizajnera muške mode. Kada su ga pitali zašto nije došao odgovor je bio jasan: „U Americi ne postoji strah biti previše izložen. Ovde, kada ostvariš određeni uspeh, kao da pripadaš javnosti.“ Do se u Ameriku preselio iz rodnog Vijetnama kada je imao 14 godina i za njega je koncept slave nešto što ga istinski plaši. Radije će ostati anonimni dizajner koji uživa u svom poslu, da kuva za prijatelje i članove tima, kao i da se bavi svojim psom. Sve je vidljivo na Instagramu, osim Doovog lica. Ironija je da je njegova debitanstka kolekcija za brend Helmut Lang bila najviše očekivana na Nedelji mode u Njujorku, te da su svetla pozornice bila uprta u njega. Mladi dizajner je dobio naizgled nemoguć zadatak, da učini Hemlut Lang kul brendom bez prisustva Helmuta Lenga. Nakon što je Leng odlučio 2005. godine da prestane da se bavi modom, niko od naslednika nije uspeo da učini brend sinonim za subverzivni seksepil i minimalizam, kao što je to učinio njegov osnivač.
NEPRIKOSNOVENI KRALJ SVEDENOG
Minimalizam, dosadan? Ne u rukama Helmuta Lenga. Njegova kolekcija iz 1994. godine u fokusu ima jedan odevni komad koji oduševljava – jednostavna mini-haljina bez rukava napravljena od ružičastog lateksa koji nalikuje na celofan za pakovanje bombona. Isti materijal je pronađen u tragovima, kao detalj na topu bez rukava ili pak kao traka u boji fuksije ispod savršeno ukrojenog sakoa. Leng je obožavao crnu, ali je pored toga našao prostora da je uklopi sa nekom od energičnijih nijansi. Sličan manir desio se u kolekciji za jesen-zimu 2000. kada je plejadu crnih i neutralnih odela i kaputa presekao outfit u potpunosti posvećen jarkoružičastoj. Leng se nikada nije opeterećivao praćenjem trenda, umesto toga on je pravio odeću koja traje večno. I dan-danas svi ti komadi bi se s lakoćom poneli i pokazali majstorstvo svog kreatora. Njegove revije prvo u Parizu, pa u Njujorku, bile su dokaz da je minimalizam i te kako snažan medijum i da je Leng jedan od dizajnera koji je devedesetih definisao šta to znači biti kul. Austrijski dizajner je bio zaštitinik svih buntovnika i neshvaćenih, njegova moda je imala jasnu dozu andergraunda. Upravo ti buntovnici su devedesetih počeli da se bavi i da bivaju vodeći faktori u ekonomiji Njujorka. Oni su postali kreativna sila koja je hranila grad, a pri tom su morali da budu prikladno obučeni. Helmut Lang je postao uniforma Njujorka i epitet kul urbane mode.
Leng se nikada nije opeterećivao praćenjem trenda, umesto toga on je pravio odeću koja traje večno. I dan-danas svi ti komadi bi se s lakoćom poneli i pokazali majstorstvo svog kreatora
NOVI PRAVAC
Do se osvrće na prošlost i bogati arhiv brenda, ali nema nameru da oživljava iste sentimente koje je Leng servirao. Detalji iz prošlosti postoje, ali odeća je sasvim novog duha. Za njega rad od Langa je više interesantan po činjenici da je Leng bio prvi dizajner koji je predstavljao kolekciju na internetu, mešao muške i ženske kolekcije, kao i da je bio jedan od prvih koji se oglašavao na njujorškim taksijima. Upravo je tako Do postao svetsan brenda koji će skoro dve decenije kasnije voditi. Fotografije taksija sa Helmut Lang reklamama postale su predmet interesovanja, pa su fotografisane i gužvane i takav manir je postao print koji se našao na suknjama od plisea ili odelima u Doovoj prvoj kolekciji za Lang. Do ne pokušava da izazove emociju devedesetih. On umesto toga kreira suptile omaže radu dizajnera, ali ih kreira za sada. Za Doa jednaka emocija je bila njegova lična opčinjenost automobilima kada se doselio u Ameriku, pošto je pre toga živeo na farmi u Vijetnamu. Za njega je svakodnevica Amerike bila luksuz i komocija. Gore pomenuti Lengovi detalji od fuksije našli su se i u Doovom repertoaru. Trake ružičastih boja nalikuju na pojas u automobilu, opet referenca na vozilo i Doovu mladost uvezanu sa Lengovim vokabularom. Leng je učinio za majice i farmerke ono što je Ralf Loren uradio za karirane košulje i sakoe od tvida – učinio ih je istinskim modnim komadima. To što je Leng uradio je bilo radikalno i nemoguće za oponašati danas. Njegov uticaj toliko je razvodnjen jer je poslužio kao inspiracija toliko puta, da bi hodati u njegovim cipelama bio recept za katastrofu za svakog kreatora koji nasledi njegov brend. Do očigledno zna bolje, pošto nema želju da bude Leng. Piter Do želi da oblači Njujork. Pista je u nekom trenutku delovala na užurbanu ulicu na kojoj su se susretali modeli. Tačno je moguće zamisliti pomodne Njujorčane kako u metrou nose jakne od denima sa taksi-printom ili majice na kojima piše Dodirni me da znam da sam i dalje tu. Do je svestan realnosti u kojoj živimo, on zna da će njegova odeća biti slikana na društvenim mrežama i da će služiti kao svojevrsni dokaz odobravanja njihovih vršnjaka. Garderoba koju on pravi ne treba da uplaši ili da zastraši bilo koga. Do juri osećaj slobode.
Fotografije: Profimedia
Priredio: Marko Mrkaja
