Filmovi o “Ani Delvi” i “Tinder Švindleru” zadali su naučnicima domaći zadatak: kako prevaranti koriste jednu ključnu osobinu ljudske prirode da bi stekli bogatstvo i moć na tuđ račun. I to na račun drugih bogataša Možda je imala toliko novca da više nije mogla da mu prati trag. Možda je sve bio nesporazum. Tako su govorile žrtve Ane Sorokin, žene čiju priču gledamo u novoj seriji “Izmisliti Anu” (igra je Džulija Garner).
Zaista, ljudi koje je ona prevarila nisu drugačije mogli da objasne kako su potpuno nepoznatoj ženi dozvoljavali da prespava na njihovom kauču. Ili su joj kupovali avionske karte, iako je ona uporno zaboravljala da im vrati dug. Sorokinova je, predstavljajući se kao Ana Delvi, izmamila oko četvrt miliona dolara od uglednih poznanika i firmi iz Njujorka.
Otprilike u isto vreme, na drugom kraju sveta, operisao je Simon Levijev. Dokumentarni film „Tinder Švindler“ (Prevarant s Tindera), kroz ispovesti žrtava opisuje kako je ovaj Izraelac uspevao da ubedi žene sa aplikacije za upoznavanje da mu poklone svoje životne ušteđevine. Dok je Ana glumila naslednicu “nemačkog kralja nafte”, on se predstavljao kao sin kralja dijamanata Leva Levijeva. Tvrdio je da ga jure neprijatelji, pa nije smeo da koristi svoje kreditne kartice.
Budući da su oboje pljačkali imućan svet, možda bi bili slavljeni kao moderni Robin Hud. Nažalost, novac nisu delili sirotinji, osim ako se ne računa da su oboje stigli iz skromnih gradskih četvrti. Ovo nisu jedine sličnosti između dve prevare o kojima priča svet. Ukus za skupa vina, hotele i garderobu Sorokinova je razvila radeći u jednom modnom magazinu, koji nije mogla podmiriti platom pripravnice. Da bi uverila sve da je bogata, živela je u skupom hotelu. Uposlila je stilistkinju i postala modna senzacija na Instagramu.
Krčila je put do najboljih gradskih žurki, obećavajući ljudima koji su je finansirali da je novac “na putu”. Za sve to vreme, nije prestajala da deli velikodušne napojnice. Simon Levijev bi žene sa kojima je stupao u vezu najpre opčinio skupim poklonima i putovanjem. Čak je upošljavao lažne asistente i telohranitelje kako bi njegova priča bila uverljiva – da je bogat, ali da je u opasnosti. Tačno je bilo samo da živi luksuzno, jer je, prema Times of Israel, uzeo oko 10 miliona dolara širom Evrope. Dosta je trošio na brendiranu garderobu, avionske karte i hotele, ali najviše na “obradu” drugih žrtava. Baš kao u klasičnom piramidalnom sistemu, žene su nesvesno plaćale za prevare drugih žena.
Turneju je Levijevu pokrvario norveški novinar, koji je pratio jednu Šveđanku i tako sve snimio, a Sorokinovu je razotkrila novinarka New York Magazina. Oboje su pre nekoliko godina stigli pred sud. Levijev je posle pet meseci zatvora pušten na slobodu. Jedina kazna mu je blokiran pristup Tinderu i ugašen profil na Instagramu, gde je imao 100.000 pratilaca. On i dalje negira sve optužbe, a kako izveštava magazin TMZ, pokušava da osvoji Holivud. Šuška se da je već potpisao ugovor za knjigu, emisiju za sastanke i podkast. Ana Sorokova je uhapšena je 2017. godine. “Nije imala ni centa na svoje ime”, rekao je tužilac.
Osuđena je uglavnom za prevare banaka zbog kredita i za nevraćanje dugova drugim firmama. Pojedinačni dužnici su ostali kratkih rukava. Puštena je na slobodu 2021. godine zbog dobrog vladanja. Novčani deo kazne je isplatila honorarom koji je dobila kada je pristala da pomogne snimanju serije o sebi. Sada je ponovo u zatvoru, ovoga puta imigracionom, i čeka deportaciju u Nemačku. Kako su ćerka ruskog kamiondžije i nekadašnji sitni prevarant iz Tel Aviva uspeli da uđu u visoko društvo Amerike, odnosno Evrope? U bajke koje su ispričali bogatašima – a od njih se očekuje da su oprezniji od običnog sveta – ne bi poverovalo ni dete, zar ne? Ipak, previše ljudi je naselo čak i kada su „crvene zastavice bile svuda“, kako je to opisao jedan od žrtava Sorokinove. Sada je reč na psiholozima i sociolozima?
Zašto su ljudi i dalje verovali ovim prevarantima, provodili vreme sa njima i dobrovoljno im davali novac? Vanesa Bons je socijalni psiholog i profesor na Univerzitetu Kornel u SAD. Budući da je napisala knjigu o neverovatnoj moći ubeđivanja koju poseduju ljudi, ona ne vidi ovakvu lakovernost kao grešku ljudske prirode. Umesto toga, svetlost baca na priče o Sorokinovoj i Levijevu. Na njih gleda kao na primere loših glumaca koji iskorišćavaju društvene procese na koje se ljudi svakog dana oslanjaju zarad efikasne komunikacije i saradnje. – Uprkos verovanju da su ljudi po prirodi skeptici, pripremljeni da viču „Imam te!” kada primete bilo koju tuđu grešku ili laž, to uopšte nije tačno.
Istraživanja pokazuju da su ljudi “baždareni” da veruju drugima i da će se pre složiti sa imidžem o sebi koji im neko predstavi, umesto da ih razotkriju tako što će ih javno prozvati – kaže ona za magazin Conversation. El Di, di-džej koju je Delvi, odnosno Sorokinova jednom zamolila da namiri račun u baru od 35.000 evra, opisala je lakoću s kojom su se ljudi slagali sa onim što bi im prevarantkinja govorila. “Mislim da nije ni morala toliko da se trudi. Iako je njena priča bila klimava, ljudi su bili previše željni da joj poveruju” rekla je Di. Psiholozi su izveli stotine društvenih eksperimenata i gledali kako učesnici dobrovoljno daju svoj novac potpunim strancima.
Učesnicima je rečeno da učestvuju u različitim „investicionim igrama“ u kojima im se pruža prilika da daju svoj novac drugom učesniku u nadi da će dobiti ne samo povraćaj, nego i profit od uloga. Istaživače je fascinirao sledeći podatak: većina učesnika jeste bila sumnjičava u pogledu toga da će ikada ponovo videti svoj novac, a ipak su ga i dalje davali. “Postoji nešto duboko ljudsko u ovom impulsu. Ljudi su društvena bića, a poverenje jednih prema drugima je utkano u naš DNK” ističe dr Bons. Recimo, iznajmljivanje smeštaja preko Airbnb-a ili rent-a-kar. Ovakve usluge su nemoguće bez poverenja. Naravno, Sorokinova je prilazila žrtvama sa dobro razrađenim objašnjenjima i opravdanjima, pa ne čudi što je premalo ljudi posumnjalo u ono što govori, napominje profesorka.
Ona podseća na maksimu koju je utvrdio Pol Grajs, uticajni filozof jezika – nema komunikacije bez pretpostavke iskrenosti. Pošto komunikacija podrazumeva dve strane, da bi uopšte postojala, moraju postojati osnovna pravila. Jedno od njih je pretpostavka da obe strane govore istinu. Mi danas živimo u paradoksalnom dobu. Sa jedne strane, čini se da se nikad lakše i brže ne dolazi do istine, a sa druge, žrtve smo poplave lažnih vesti. “Ali ljudi lažu mnogo manje nego što mislite. Jer, da se podrazumeva da osoba sa kojom razgovarate laže, komunikacija bi bila skoro nemoguća” upozorava Bons i daje primer: ako vam ja osporavam da ste pročitali svaku knjigu za koju tvrdite da ste je pročitali, ili da dovodim u pitanje da li je biftek koji ste sinoć jeli zaista bio prepečen, nikada nigde ne bismo stigli. Istraživači su pronašli dokaze za ono što se naziva „istina po definiciji”. Naime, u jednoj seriji studija, tražili su od učesnika da procene da li su izjave tačne ili netačne.
Šta će uraditi ako su u nedoumici jer, recimo, nemaju priliku da do kraja obrade informacije? Verovali ili ne, radije će se ponašati kao da su izjave koje čuju istinite nego lažne. Dakle, čak i ako bi žrtve Ane Sorokin posumnjale u njenu priču, malo je verovatno da bi je javno raskrinkale. Sociolog Irving Gofman je odavno postavio teoriju zvanu facework. Reč se teško prevodi, ali je strategija svima poznata: kad neko želi da nas privoli na nešto, koristi ljubaznost, poštovanje, takt, izbegava teške teme, služi se poluistinama i “beli lažima”. Gofman tvrdi da nam je neprijatno da prozivamo nekog drugog, da sugerišemo da on nije onakav kakvim se predstavlja, a ni mi ne želimo da budemo prozvana osoba. Čak i kada ljudi vide da neko radi nešto sa čime se ne slažu, retko kad će se javno usprotiviti.
Drugim rečima, koliko god vi želeli da verujete da biste na mestu žrtava Sorokinove i Levijeva hrabro razvejali njihovu šaradu, velike su šanse da ne biste. Umesto da stvorite situaciju koja bi bila neprijatna za sve, pridružili biste se većini koja joj veruje. “Sklonost da verujemo i da se slažemo sa tuđim tumačenjima događaja može izgledati kao nepovoljna stvar (kada se nađemo oči u oči sa prevarantom). Takođe, treba imati hrabrosti da se borimo za istinu i razobličimo laž, iako mnogo drugih ljudi oko nas to ne čini. Ali, činjenica je i to da bez poverenja nema saradnje, time ni napretka. Bez pretpostavke da drugi govore istinu, nema komunikacije. A ako ne prihvatamo ono što ljudi predstavljaju svetu, nema osnova na kojima bi se izgradila bilo kakva veza” zaključuje Vanesa Bons.
GRAĐANI SVETA
Ana Sorokin je rođena u Rusiji pre 31 godine. Kao tinejdžerka se sa porodicom preselila u Nemačku, a njen otac ima mali biznis sa klima uređajima. Boravila je u Londonu i Parizu pre no što je 2013. godine upoznala Njujork sa „Anom Delvi”. Levijev je jednu godinu stariji od nje. Pravo ime mu je Šimon Hajut. Potiče iz skromne porodice u Tel Avivu, i pre no što je postao svetski poznat, već je bio osuđivan za sitnije prevare.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Profimedia
