I ništa više nije isto
Poslednja subota u oktobru, navikavanje na rani sumrak i potraga za načinom da se vikend u novim/starim okolnostima učini zanimljivim. I tada se desilo. Premijera prve epizode nove sezone jednog od najboljih podkasta na ovim prostorima – “Dva i po psihijatra”. Domaćin epizode, dečiji psiholog Roberto Grujičić brzo se izdvojio iz ekipe stručnjaka različitih generacija koji na ovom projektu rade. Stručan i elokventan, kao i ostali, ali harizmatičniji i, bar pred kamerama, duhovitiji od drugih. Kritičari bi rekli – stručnjak koji je rođen da bude javna ličnost što je svakako plus za scenu na kojoj najviše samopouzdanja, nažalost, imaju oni željni prepoznatljivosti ali sa deficitom znanja i talenta.
Preko puta njega – Milan Nikolić, televizijsko lice, novinar sa skoro tri decenije trajanja, filolog i erudita, aktivista za prava seksualnih manjina. Osoba koja se voli ili mrzi, koju ili obožavate ili vas iritira do potrebe da popijete lek za smirenje. Spoj koji obećava ali LGBT tematika. Zar nije Nikolić već rekao sve što je imao na tu temu? I zar nije, taj, mnogi će reći, taj narcisoidni blagoglagoljivi medijski pripovedač kog je, ruku na srce, milina slušati, mogao biti bolje iskorišćen za sjajan podkast poput ovog?
Samo polako. Najbolje tek dolazi. Ostavite svaku pretpostavku vi koji ste ipak odlučili da stisnete “play”. Robero otvara razgovor ali pre toga najava u kojoj se pominje klanje, prezir i u kojoj Nikolić prvi put plače pred kamerama, već “kupuje” gledaoca. “Nisi kriv” poručuje veliki Nikolić malom nakon Grujičićevog naizgled bezazlenog, leksikonskog pitanja – “Šta bi danas rekao malom Milanu?”. Podcast tako i počinje. U glavu. Psihijatar pita, gost odgovara ne štedeći sebe, svoju prošlost, golu intimu. Nikolić ne štedi sebe, ide na sve ili ništa, empatični Grujičić se bori sa sopstvenim emocijama. Nižu se zastrašujuće scene iz detinjstva osamdesetih. Darovit kao zemlja, Nikolić ogoljuje porodične mehanizme u sopstvenoj kući ali u pozadini, kao na platnu, vešto slika epohu, iščezlo vreme, budi nostalgiju starijih i znatiželju mladih. Pred nama vaskrsavaju “godine srećnog života” koje su imale svoje prednosti i svoje tabue.
Autor emisije koja je stekla gledaoce različitih generacija, “Tabu”, potvrđuje zašto je unikatna pojava na ovdašnjem medijskom nebu. Nikolić je negde (a kako bi odoleo?) već govorio o tome da žali što nije ostvario svoj prvobitni plan – da ostane na katedri za svetsku književnost i postane profesor. Iz straha od povratka u smrtonosni zagrljaj provincije čiju mržnju dočarava sa mnogo autoironije i humora, prijavio se na medijski konkurs i zauvek ostao u toj industriji. Verujem da su mu mnogi zahvalni na tome jer ceo svet je katedra ovog čoveka britkog uma i raskošnog, renesansnog obrazovanja. Grujičić ga vodi kroz prošlost, Nikolić ispoveda traumu uz mnogo komičnih bravura. U jednom trenutku, vi više ne znate da li se smejete ili plačete.
On se obraća roditeljima LGBT populacije i posle skoro dva sata na You Tubeu i skoro čitav sat na Patreonu, gde Nikolić ulazi u svoju omiljenu fiktivnu personu iz osamdesetih, Kristl Karington iz kultne “Dinastije” (glumica Linda Evans), samo roditelj koji ne razlikuje azbuku i abecedu ili neosetljivi sadista, neće preispitati svoja uverenja. Ovaj tandem je uspeo. Sve što je usledilo u danima koji dolaze podseća na tornado. Internet kliče Nikoliću, podcast biva poređen sa britanskom serijom “Adolescencija”, javne ličnosti govore o “podvigu i hrabrosti”, odabrani inserti za društvene mreže sažimaju najjezivije trenutke epizode, masa je u transu. Nikolić šeruje ali ćuti. Odbija pozive u nove podcaste i spušta novinarima slušalicu. “Maroderi, pljačkaši grobova” – kaže mi u kratkom razgovoru kada najavljujem da ću analizirati podcast. “Nismo više bitni Roberto i ja, pitajte Srbiju kako se oseća.” – poručuje mi.
I to jeste pitanje svih pitanja. Profesor među novinarima, umetnik među zanatlijama i erudita među mediokritetima, ima pravo. Po ko zna koji put. Srbija se sudarila sa sopstvenim predrasudama i neznanjem, nepreispitanim uverenjima, uskogrudošću pa i surovošću. Sludela se. Jer, mimo usklika, na prate jedne ruke se mogu prebrojati neinventivne poruke mržnje koje je Nikolić dobio. Glupo zaista budući da je vrlo jasno objasnio da je davno stekao imunitet na iste. Bravo Robero i hvala profesore!
Piše: Sanja Tešić
Foto: Promo
