Dekoracija šestospratne kuće preduzetnika Džona Demzija na Menhetnu opisuje se kao eklektična eksplozija boja, paterna i umetnina. Daglas Fridman, svetski poznati fotograf i jedan od autora istoimene knjige, vodi nas kroz ovo fascinantno putovanje na svih šest spratova.
Umirujuća, nenametljiva spoljašnost gradske kuće na drvorednoj njujorškoj ulici krije raskošnu gozbu za oči koja obuzima čim se otvore njena plava vrata. Svaka soba na pet glavnih spratova poseduje svoju intenzivnu boju, prostirku sa geometrijskim paternima inspirisanu Dejvidom Hiksom, živopisne tkanine, nameštaj nov i star, umetnička dela, fotografije koje pokrivaju zidove, skulpture i dekorativne predmete koji krase stolove i pune police. Za vlasnika, Džona Demseja – dugogodišnjeg predsednika grupacije Estée Lauder, polazna tačka bila je par šarenih Louboutin čizama, koje su bojom inspirisale izbor tepiha u dnevnoj sobi. U saradnji sa dizajnerom enterijera i prijateljem Bibi Monnahanom, pažljivo je birao i postavljao svaki komad nameštaja, umetninu i dekorativni predmet, te izložio svoju ogromnu kolekciju fotografija. Rezultat je remek-delo maksimalističkog dizajna, sada zabeleženo u sjajnim fotografijama Daglasa Fridmana, poznatog Američkog fotografa sa kojim smo ovim povodom razgovarali za srpsko izdanje magazine Grazia.
U svojoj bogatoj karijeri zabeležili ste širok spektar tema i okoline, od portreta poznatih ličnosti do fotografija enterijera. Da li svakom projektu pristupate na različiti način i koje aspekte osobe ili prostora koristite kao inspiraciju za svoj kreativni proces?
Mislim da svakom projektu pristupam na isti način – sa odlučnošću, poštovanjem, zahvalnošću i radoznalošću. Ne istražujem puno već puštam energiju i vibraciju subjekta, bilo da je to nečiji dom ili osoba, da određuje raspoloženje i pravac snimanja. Volim da okolnosti evoluiraju, volim stvaralačku slobodu. Mogućnosti za uspešan ishod su veće što manje pokušavam da kontrolišem.
Vaš portfolio dokazuje da imate oštro oko za fotografisanje enterijera. Kako birate projekte i šta vas privlači kod određenog prostora?
Pa, za razliku od mnogih drugih fotografa, ne biram projekte koje fotografišem na osnovu toga da li mi se kuća dopada ili ne. Smatram da je iznenađujuće izazovno da slikam stvari sa kojima nisam upoznat, ili koje mi se možda ne sviđaju na prvi pogled. Bilo bi veoma lako i dosadno da fotografišem samo stvari koje volim. Napraviti da nešto smatram lepim iz nečega što mi se ne dopada je uzbudljivo.
Kako, u svom radu, usklađujete ravnotežu između tehničkih aspekata i umetničkih elemenata?
Godinama sam pokušavao da izmislim jednačinu za dobru fotografiju. Pitao sam se i da li bih mogao da prenesem svoj stil asistentu. Ono što sam shvatio jeste da je moje oko – moje oko. I ono vidi svet onako kako želi, izvan moje kontrole. Moje slike se obraćaju meni i traže svoj balans i taj balans je nemoguće kvantifikovati. To je osećaj. Prilagođavam stvari na fotografiji – pomeram stolicu za centimetar ili otkinem nekoliko listova sa grane, dok jednostavno ne osetim da je taj kadar pravi. Moj pomoćnik Kit i ja veoma predano radimo na kontrolisanju i manipulisanju prirodnim svetlom, amortizujemo ga, uklanjamo ga, dodajemo ga. Velika količina rada je potrebna da bi se svetlu dao osećaj smera i karaktera. Prirodno svetlo oživljava materijale.
Na koji način prenosite priču ili raspoloženje kroz svoje projekte?
Volim da pristupam svakoj kući sa narativom. Želim da znam ko je porodica koja tu živi i kakv je njihov život. I da to pokažemo…fotografišemo sobe koje pričaju priču…ne sve sobe, možda samo delove soba, razmišljajući o tome kako fotografije izgledaju postavljene u časopisu. Fokus nam je na scenografiji i ličnim objektima koji se nalaze u prostoru i koji ga čine ličnim. Neprimerena scenografija je ometajuća i može učiniti da prostor izgleda više kao izložbeni prostor nego kao dom. Volim aspekt kolektivnog rada na snimanju. Postoji konstantan i otvoren dijalog sa dizajnerom ili arhitektom i vlasnikom kuće jer želim da se uverim da svi dobijaju ono što im je iz snimanja potrebno.
Ko je sve deo projekta „Iza plavih vrata” ?
Zaista je u pitanju najuzbudljivija knjiga na kojoj sam do sada radio. Džon Demzi mi je prišao i tražio da je snimim. Rekao je: Ovo je tvoja knjiga…slikaj ono što želiš. Dao mi je neverovatnu slobodu da kuriram i otkrivam. U kući sam proveo nedelju dana sa mojim tehničkim osvetljivačem, Kitom Sinklerom, i scenografom Majkom Ten Hejvom koji je istraživao dom i razvijao priču. Što smo više snimali, to je određivalo pravac knjige i šta treba da bude slikano naredno. Tu je i sjajna Alina Čo koja je napisala knjigu. Dolazila bi jednom dnevno, videla šta radimo i davala sugestije o tome gde dalje i šta želi da vidi. A neumorni rad Rite Sovins, umetničke direktorke u Vendome Pressu, je sjajan. Tesno smo sarađivali s njom kako bismo postigli da knjiga ovako izgleda. Nijedan od učesnika nije štedeo svoju kreativnu energiju, a snimanje je na kraju svakog dasa često bilo iscrpljujuće emocionalno, fizički i mentalno. Toliko lepih stvari za gledanje, procenu i razmišljanje.
Naslov knjige je intrigantan. Šta plava vrata simbolizuju u kontekstu priče?
Plava vrata su portal ka Džonovom svetu. To su takođe jedina vrata u boji, u bloku, u nizu identičnih braon.
Koji je najlepši prostor u kome ste ikada bili?
Do danas, to je definitivno Džonova kuća.
Razgovarala: Mina Kitić
Fotografije: Douglas Friedman, ljubaznošću Vendome Pressa (omot knjige)
Set dizajn: Mieke Ten Have
Art Direktor: Rita Sowins
