Šta jedva čekate? Sigurna sam da imate odgovor. Putovanje, leto, neka posebna prilika ili trenutak kada ćemo konačno obući onu novu haljinu koja stoji u ormaru. Svi nešto jedva čekamo, ali kada smo zapravo u sadašnjem trenutku?
Ne znam tačno kada sam počela da primećujem da stalno odlažem stvari za kasnije. Možda onog trenutka kada sam na putovanje ponela crveni karmin koji kod kuće gotovo nikad ne nosim, kao da postoji verzija mene koja živi samo van mog grada. Kao da se negde između odlazaka i povrataka pojavi prostor u kojem je sve dozvoljeno.
Na putovanju je sve jednostavnije. Nema tog svakodnevnog “posle ću”. Odeš na večeru bez prevelikog razmišljanja, sedneš sama u kafić bez osećaja da to mora da ima razlog, obučeš stvari koje kod kuće čekaju “bolji trenutak”. Kao da se tamo negde sve skocka baš po meri, bez pritiska, bez unutrašnjeg pregovaranja.
I onda shvatim da se ne radi samo o putovanju.
Radi se o svemu što čuvamo za kasnije. Crveni karmin koji je “previše” za običan dan. Haljina koja čeka leto ili posebnu priliku. Hobi koji će doći na red kada budem imala više vremena. Kupaći kostim koji će “stajati bolje” kada smršam pet kilograma. Država u koju ću otići kada budem imala više hrabrosti, više svega.
Kao da stalno postoji neka verzija mene koja tek treba da se dogodi, i kao da ova ne može da živi sve to umesto nje.
Zašto to radimo?
Da li zato što mislimo da moramo da zaslužimo uživanje? Da li zato što je lakše zamišljati bolju verziju sebe nego je živeti u realnom vremenu? Ili zato što verujemo da će “pravi trenutak” jednog dana doći sam od sebe, potpuno spreman?
Ne znam.
Ali znam da se život vrlo lako pretvori u niz čekanja, i da između tih čekanja promakne ono što se zapravo dešava sada.
Možda najbolja verzija nas ne čeka u nekom drugom gradu, u drugom telu ili drugoj sezoni života. Možda samo čeka da joj konačno damo prostor i u danu koji već živimo.
Ne svaki dan, ne savršeno, ne potpuno.
Ali bar ponekad, bez odlaganja.
Tekst: Ivana Petrović
Foto: Dupephotos
