.jpg)
Da li pozicija umetnika uvek zavisi od društva kojem pripada, zašto pitanje emigracije ne zastareva, kako spasiti brak od predrasuda?
Rediteljka Ana Maria Rossi govori o ovim dilemama iz ličnog ugla, ali i kroz prizmu filma Ajvar koji je neverovatnom brzinom osvojio publiku.
Film Ajvar, rediteljke Ane Marie Rossi, aktuelizuje teme koje zapravo nikada ne gube na značaju. Od pitanja bračne ljubavi, pripadnosti, muške i ženske uloge u društvu do emigracije koja je decenijama specificna tema za ovo podneblje. Sasvim dovoljno za veliko interesovanje publike, ali nije sve ostalo na tome. Način na koji je rediteljka pristupila svom prvencu izazvao je pozitivne kritike, dok je film obeležen etiketom – obavezno pogledati.
Pozicija umetnika u određenoj sredini je tema koja ne zastareva. Razumevanje – nerazumevanje, ostati ili otici, boriti se za karijeru ili odustati, praviti kompromise ili istrajavati… Konkretno, kako se vi osećate – ovde i sada?
Ja sam sa razmišljanjem o poziciji umetnika raščistila onog trenutka kada sam položila prijemni na FDU. Htela sam da budem reditelj, prvi put nisam položila prijemni, drugi put jesam, i od tada više nisam mislila šta ću da radim. Ili da ne radim. Nisam imala nikakave iluzije o položaju umetnika ovde, ni onda ni danas. Mesto umetnika u društvu uvek je problematično, često simbolično, retko sigurno. I na to sam navikla.
Za umetnika, koliko god umetnost bila globalna kategorija, nije lako da stvara u sredini koja nije njegova, da glumi na jeziku koji nije njegov, da pravi film o nečemu što je daleko od njegove ideje. Sećam se kad je moj asistent sa FDU otišao na neko vreme u Ameriku, da mi je posle pričao kako tu količinu besmislenih scenarija koje su mu nudili da tamo radi, nikada nije mogao ni da zamisli. Bilo bi glupo reći da ne bih volela da radim film u nekoj velikoj svetskoj kinematografiji, ali više bih volela da naši filmovi budu zapaženi i vrednovani u svetskoj kinematografiji. Neko bi rekao da se posle velikog uspeha Ajvara u prošloj i na početku ove godine mogu osećati dobro i komotno. Ja se osećam samo dobro, a šta će biti sutra, videću.
U vezi sa filmom Ajvar koji je izazvao sjajne kritike, verujete li u to da se čovek može u celini ostvariti u nekoj drugoj sredini u odnosu na onu u kojoj je rođen i stasao?
Pozicija apatrida je oduvek bila predmet polemike. Kada iz Srbije u svet ode lekar, inženjer, naučnik pijanista, balerina, operski pevač, kostimograf, scenograf… oni mogu da rade svoj posao bez velikih ograničenja. Te profesije, kao mnogo drugih, u suštiti ispoljavaju određeno znanje i određeni talenat koji se svuda nagrađuje. Samo je pitanje koliko je društvo bogato. Naše društvo je siromašno, i naš najbolji lekar ovde živi skromno. Naš dobar lekar u Švajcarskoj može komotno i veoma dobro da živi od svog rada kao i scenograf, poput Aleksandra Denića, na primer, koji je vodeći scenograf u Nemačkoj, ili kostimografkinje Bojane Nikitović, pa su tako i nagrađeni. I ne mislim da su oni apatridi u onom smislu reči da su ljudi bez državljanstva i domovine, da se na njih ne odnosi pravni poredak zemlje u kojoj su. Oni su ljudi koji žive i rade po zakonima zemlje u kojoj su, i relativno brzo dobijaju državljanstvo Austrije, Australije, Amerike, Kanade, Švedske, Švajcarske… Mislim da umetnici danas nisu apatridi i da je ta nemila uloga ostala uglavnom za izbeglice.
Nastavak intervjua pročitajte u najnovijem izdanju magazina Grazia.
