Nada (Piliškić) Vogt: "Savršena figura ne znači ništa ukoliko je odnos prema sebi poremećen"

“Fitnes nije savršeno Instagram telo i opsesija hranom. Fitnes je divan osećaj u svom telu, pokretljivost, uživanje u aktivnostima za koje ste sposobni jer trenirate, dobar osećaj kao posledica pravilne ishrane”, smatra Nada (Piliškić) Vogt i ovakva filozofija je samo jedan od razloga zašto je izuzetno poštujemo kao nutricionistkinju i našeg saveznika na putu ka, pre svega, zdravom životu, a zatim i željenom izgledu.

Bez obzira na to koje je doba godine, savršena figura je nešto što nas konstantno opseda, o čemu stalno razmišljamo i ka čemu težimo, a imajući u vidu koliko su pojedine brze dijete i “prečice” postale popularne, čini nam se da je sve ipak otišlo predaleko. Upravo zato smo sa Nadom razgovarali o odnosu prema hrani kao važnom koraku koji treba da napravimo ako želimo nešto da promenimo, dijetama, beskorisnim savetima za mršavljenje, a takođe nas je i inspirisala kako da osmislimo svoje zdrave obroke i pronađemo fizičku aktivnost koja će nam prijati.

Priča o fizičkom izgledu i zadovoljstvu istim nije nova, ali ono što se može nazvati novim je body positivity koncept. Kakav je vaš stav po tom pitanju? Da li je reč o nečemu iskrenom i poželjnom ili se iza njega pak krije opravdanje za loš odnos prema sebi?

Body positivity kao koncept bi trebalo da podrazumeva prihvatanje tela onakvog kakvo jeste, bilo da je u pitanju manjak ili višak kilograma, celulit, strije i sve ostalo što se često trudimo da sakrijemo ili na neki način saniramo. Međutim, ono što se dešava mi se čini drugačijim. Ne bih rekla opravdanje za loš odnos prema sebi, više kao pomalo nasilan način zadovoljavanja potrebe za prihvatanjem koja je sama po sebi zdrava, ali načini zadovoljavanja te potrebe mogu biti neadekvatni. Prihvatanje se odnosi na to da smo u redu sa tim na čemu smo u datom trenutku, što ne isključuje promene ukoliko osetimo da je to potrebno. Najvažnije pitanje koje bi moglo da stoji iza toga jeste koja potreba stoji iza toga. I mislim da se u tom odgovoru krije i odgovor na to da li je u pitanju istinsko prihvatanje, što bi trebalo da bude body positivity koncept ili nešto drugo.

Psihičko (odnos, stav) i fizičko (telo) su u izuzetno jakoj sprezi, naročito kada govorimo o izgledu. Na čemu treba da nam bude fokus? Da li je to dobar osećaj u svojoj koži ili “savršena figura” kao takva?

Mislim da je odgovor ovde i više nego jasan (smeh). Savršena figura ne znači ništa ukoliko je odnos prema hrani, odnosno prema sebi, poremećen. U tom slučaju je jako važno raditi pre svega na tome kako bi način postizanja željene figure podržavalo i fizičko i mentalno zdravlje.

Budući da radite sa mnogo klijenata, dugo godina, šta biste mogli da zaključite – koliko je odnos ljudi prema hrani zdrav?

U poslednjih nekoliko godina primećujem značajnu razliku. Imam utisak da je ljudima pre svega bilo potrebno da čuju da postoji drugačiji način od onog koji je propagiran ranije kroz popularni sadržaj. Mislim na dijete, restriktivne režime, razne mitove vezane za konkretne namirnice ili grupe namirnica… Nova perspektiva je omogućila značajne promene. Svakako, ima i onih kojima je potrebno mnogo više od samih informacija, tu je psihološka podrška jako značajna.

Kako uopšte možemo da izgradimo zdrav odnos prema hrani i šta on zapravo predstavlja?

Teško je definisati zdrav odnos prema hrani tako da obuhvati sve značajne aspekte. Ali ono kako ja to volim da kažem je da ishrana treba da bude deo života koji nas podržava, a ne ograničava. Način da dođemo do toga je da preispitamo mitove o ishrani u koje smo do sada možda verovali, da umemo da razlikujemo pseudonauku od zvanične nauke i njenih istraživanja. Takođe, jako važan aspekt je i ličnost same osobe, njene potrebe, navike, ukus, nema zdravog odnosa prema hrani bez dobrog poznavanja sebe i sopstvenih potreba. Bez toga je jako lako podleći savetima koji zvuče dobro, iako suštinski nisu dobri po nas na duže staze.

Često kao svoje izazove u vezi sa ovom temom navodimo jelo iz dosade, strah od hrane, prejedanje, a potom kajanje… U čemu je ovde zaista problem?

Većina problema ovog tipa, posebno ako su intenzivniji, zahteva psihoterapijsku podršku koju svojim klijentima od srca preporučujem. To ne znači da nužno imaju poremećaj u ishrani, ali se saniranjem određenih navika zapravo smanjuje rizik za nastanak istih. Pored rada sa nutricionistom gde dobijaju savete po pitanju ishrane i podršku u tom kontekstu, na psihoterapiji preipsituju svoja uverenja i poboljšavaju svoj odnos sa sobom, što se na kraju neminovno prenese i na odnos prema hrani. To je sve vrlo povezano.

Neko ste ko otvoreno govori da dijete nisu rešenje, naročito ne “magično”. U koje još laži i zablude verujemo kada je reč o dolasku do željene figure?

Uh, toliko je konkretnih primera. Da ugljeni hidrati goje, da voće ne sme da se jede uveče, da meso ne sme da se jede sa krompirom, da topla voda sa limunom ubrzava mršavljenje… Ali ono što je karakteristično za sve mitove jeste to da su restriktivni, opterećujući, da podrazumevaju bespotrebna pravila koja ne daju nikakve benefite po pitanju fizičkog zdravlja, a štetno utiču na mentalno.

Koji su, po vašem mišljenju, najbeskorisniji saveti za mršavljenje?

Svaki savet koji fokus stavlja na mršavljenje kao takvo, dok potpuno zanemaruje osobu kao celinu je ne samo beskoristan, već i štetan. Trudim se da svoje klijente edukujem u tom smeru, da uz moju podršku i uz pomoć nekih opštih smernica pravilne ishrane praktično sami sebi prilagode način ishrane i životni stil kakav odgovara njihovom senzibilitetu. Sve što je previše strogo, rigidno i restriktivno je na duže staze beskorisno.

U kakvom su odnosu zdrava ishrana i fizička aktivnost? Znamo da su obe stavke važne, ali mogu li se ostvariti željeni rezultati jednim bez drugog?

Suštinski, mogu. Ukoliko smo u kalorijskom deficitu, mi ćemo svakako mršaviti bez obzira na način na koji smo do deficita došli, ali je važnije pitanje šta je tu zdravije. Fizička aktivnost je vrlo važna za zdravstveni status osobe. Ono što bih naglasila je da se pod fizičkom aktivnošću ne podrazumeva samo ono što svima prvo padne na pamet – teretana, intenzivni treninzi već apsolutno sve što u toku dana uradite i aktivnosti nižeg intenziteta. Čak i obična šetnja se pokazala jako efikasnom, a ljudi je često zanemaruju.

Kako izgledaju vaši omiljeni obroci, a kako omiljene vežbe? U čemu vi najviše uživate, a što rado preporučujete?

Kada je trening u pitanju, ne bih mogla da izdvojim samo jednu aktivnost. Godinama sam se bavila plesom, obožavam trčanje, hajking, kao i pilates treninge. Kad god mogu, biram da mi trening bude napolju i da ga uklopim uz sve što volim, zato mi trčanje i hajking toliko prijaju čak i po hladnijem vremenu kada nema puno ljudi napolju.

Što se hrane tiče, jako volim sveže voće i jedem ga u najrazličitijim kombinacijama. U suštini, sve ono što kroz sadržaj delim sa ljudima je ono što i sama redovno pripremam i jedem. Često baš tako nastanu najbolji recepti koje kasnije obožavaju i moji klijenti (smeh).

Možete li da nam date nekoliko predloga za doručak, ručak i večeru, za sve nas koji kuburimo sa vremenom, a nismo baš ni vrsni kuvari?

Većina mojih predloga zapravo i jeste takva. I sama retko kada imam priliku da previše vremena posvetim kuvanju, pa se na sve načine trudim da to bude brzo, ukusno i nutritivno kvalitetno. Za doručak i večeru ima bezbroj kombinacija sa ovsenim kašama gde samo menjanjem dodataka u potpunosti izmenite ukus, brzim sendvičima sa hlebom od celog zrna i domaćim namazima, jajima na sve načine uz salatu i svežim voćem, obrok salatama… Za ručak su odlična opcija takozvani one-pot obroci gde praktično sve pripremite u jednoj šerpi i stavite da se krčka. Značajno štede vreme, a budu jako ukusna jela!

I nekoliko predloga za fizičku aktivnost za anti-ljubitelje teretane, a koja prija kako fizički, tako i psihički?

Kao što sam malopre pomenula, šetnja, trčanje, hajking, vožnja bicikla, rolera, najrazličitije vrste treninga poput pilatesa, joge, aerobika… Zapravo je najvažnije da svako pronađe aktivnost koja mu zaista prija, umesto da fizičku aktivnost doživljava kao nekakvu kaznu.

Na kraju, gde je granica između brige o sebi i opsesije?

Teško je odgovoriti na ovo pitanje bez uvida u lični kontekst jer smo svi mi prilično drugačiji i po tom pitanju. Međutim, onog momenta kada osetite da ishrana i trening počnu previše da vas opterećuju, ne bi bilo loše da preispitate svoj odnos prema tome. Zdrav način života bi trebalo da nam olakšava i ulepšava život, a ne da nas dodatno opterećuje iako nesumnjivo zahteva određenu dozu discipline.

Foto: Privatna arhiva

Intervju: Ivana Tomić