Izlet I1 razreda. Išla sam sa razredom svoje ćerke kao pratilac. Na jedan dan do zoološkog vrta i nazad. Za ovu počasnu službu sama sam se prijavila. Želim da vidim šta se danas sve dešava tokom jednog školskog dana. Učiteljica korača napred. Direktno iza nje uobičajeni osumnjičeni za rđavo ponašanje: dečaci koji se najružnije ponašaju. Preuzela sam zaštitu i moram paziti da se iza ne prave gluposti, da se ne skreće, ne usporava, ne gubi veza sa grupom ili na neki drugi način eventualno izgubi dete. Ja sam neka vrsta psa čuvara. Pa ne može biti tako teško, mislila sam kada sam zauzimala mesto i shvatila: dobila sam lake za vaspitavanje – devojčice. Nastavnica je sve podelila u dve grupe. Krenulo se, držeći se ruku za ruku, sve do prvog semafora. Tek što smo zastali, iza nastavnice je nastala gužva.
Dečaci luduju, devojčice su fine
Dejan iz drugog reda se gura napred. Odatle kontrira Kosta, koraknuvši unazad. Četiri druga dečaka istovremeno prestaju da se drže za ruke. Prepiranje, gurkanje, odgurivanje – i to opasno blizu samom rubu ulice. Brzo je usledila žestoka tuča. Nastavnica viče. Dečaci se kikoću.
Kod mene je sve mirno. Moje devojčice stoje mirno i čestito, prate sva pravila izlaska i ekskurzije. Čudim se. Dakle, još je sve kao i u moje školsko doba. Dečaci se glupiraju okolo, drski su i nedisciplinovani. Devojčice se ponašaju fino.
Četrdeset godina feminizma, zakona o obaveznoj kvoti zapošljavanja žena, razvojni programi, zahtevi za ravnopravnošću u službi, gender škole, zaposlene majke i očevi koji koriste roditeljski dopust. Dakle, postoji tako mnogo pristupa društvenim promenama koje bi morale da izvrše određen uticaj. Stroga podela društvenih uloga od pre mnogo je pridonela diskriminaciji devojaka i žena. Moderne majke i očevi žele savremene odgovore na stara pitanja. Žele da se oproste od crno-bele pedagogije. Od dobrih devojaka i loših dečaka. Ipak, očigledno je da to ne funkcioniše.
Dečaci i devojčice su, ipak, u osnovi različiti
Da li je reč o genetici, okruženju, ili je to uslovljeno vaspitanjem – sve to ne igra nikakvu ulogu, smatraju stručnjaci. Činjenica je da mala razlika i dalje ima velike posledice.
Dečaci i devojčice se fundamentalno razlikuju u svojim talentima, temperamentima, sposobnostima i potrebama. Roditelji i vaspitači morali bi to znati kako bi izbegli nerealna očekivanja i zbog toga ne bi izvlačili pogrešne pedagoške konsekvence.
Šta deli svetove dečaka i devojčica?
Devojčice poseduju jaču koncentraciju. Mogu duže na miru da sede i bolje paze. Više se interesuju za osobe i njihove odnose, nego za stvari i način njihovog funkcionisanja.
Dečaci osećaju jači poriv za kretanjem. Njihov nivo testosterona utiče na to da su divlji, glasniji, jači i sa razvijenijim osećajem rivalstva. Vole takmičenja, ne izbegavaju konfrontacije i izlažu se rizicima.
Devojčice žele da osete više harmonije, bolje sarađuju, mnogo su komunikativnije.
Dečaci vole jasnu hijerarhiju, jasne objave, ne vole duge pregovore, ali uživaju da uče na muškim uzorima.
Studije su pokazale: ljudski mozak je tako građen da su devojčice jače sa rečima (čitanje, pisanje, govor), a momci sa brojevima (račun, logičko razmišljanje).
Kameno doba je prošlo, ali su stari programi ostali
Ove razlike bi trebalo da su uslovljene evolucijom: muškarac odlučuje brzo i usmeren je ka cilju, određuje tempo, poseduje snagu i fizičku spretnost da bi ostvario uspeh kao lovac. Žena održava hordu na okupu, vešto deluje kao osoba koja komunicira i prenosi vredno znanje na decu. Siva preistorija je prošlost, sistemi kamenog doba više nisu aktuelni, ali ipak je ostao program preživljavanja, iako se više ne uklapa u savremeni način života.
Genetski program muškarčića i ženica uzrokovao je različite načine ponašanja. Jer, stvari koje su nekom lake, poznato je da su zabavnije, te vode naš sistem ka tome da svako uglavnom automatski čini to što je primereno njegovom polu. Ali, to nikako ne znači da ne možemo drugačije.
Svako odstupanje od genetskih normi je poučno. I tu moraju delovati roditelji koji žele da svoju decu optimalno pripreme za izazove modernog društva. Roditelji uopšte ne bi trebalo pokušavati da decu vaspitavaju specifično njihovom polu. Srećom, devojčice danas ne moraju da budu ljubimice, da lepo izgledaju i da čekaju da se udaju. Mogu podjednako učiti kao i momci i kasnije da se zaposle, da napreduju, zarađuju novac, postanu moćne a da se ne odreknu pola. Za to im je potrebno samo samopouzdanje.
Od malih mangupa više se ne ne očekuje da se glume muškarčine. Izuzetno se ceni sposobnost funkcionisanja u timu. Ko to ranije shvati, ima kasnije mnogo veće šanse nego neko ko želi da se probije snagom i energijom. Čak i to zahteva samosvest u smislu suzdržanosti i potiskivanja sopstvenih potreba.
Na bezbednom putu su roditelji, ako uopšte ne pokušavaju da vaspitavaju dete specifično po rodu ili čak antispecifično, već da se intenzivno bave talentima i sposobnostima svoje dece. Oni jednostavno prihvataju da je njihovo dete takvo kakvo jeste i pospešuju razvoj onih sposobnosti koje još nisu dovoljno izražene. Dečaci mogu da divljaju, da se bore, budu glasni, ali takođe moraju poštovati pravila, pa čak i pomagati pri poslovima u kuhinji. Devojčice smeju da se igraju lutkama, ali i da pomažu pri popravci automobila ili da trče po fudbalskom terenu. Tokom prvih godina u školi dečacima je potrebno više podrške u učenju jer im je slaba koncentracija. Nasuprot tome, devojčicama je više potrebno ohrabrenje, da ne treba da se povlače kako bi se stvorila harmonija.
I dečacima i devojčicama potrebna je posvećenost
Da li maleni dečak voli automobile ili devojčica roze boje – to ne igra bitnu ulogu u vaspitanju. Urođeno ponašanje roditelji treba da uz veoma malo napora i ulaganja energije usmere u određenom pravcu. Mnogo važnije su osnove za srećno zajedništvo: ljubav, posvećenost, priznanje, uteha i pažnja potrebni su i jednima i drugima.
Razvoj polnog identiteta
Kada dete uopšte postaje svesno da li je dečak ili devojčica i šta to znači? Sa dve ili dve i po godine, mališani znaju kom polu pripadaju. Ipak, kakvo ponašanje to podrazumeva i da se ta uloga utvrđuje tokom života, to shvataju tek nekoliko godina kasnije.
Roditelji, koji svesno ne žele vaspitavati tipične devojčice ili dečake, u tom periodu reaguju prilično prestrašeno na prve stereotipe i tipične klišee, koja oba pola imaju jedno o drugom. Izjave poput „sve devojčice su glupe“ i „fudbal je samo za dečake“ kod petogodišnjaka ili šestogodišnjaka sasvim su normalne i vode ka pronalaženju identiteta. Deca u tom uzrastu još sasvim jednostavno shvataju svet. Ne razmišljaju o razlikama. To mogu tek sa sedam ili osam godina. Roditelji ne treba da brinu kada njihovo dete u prvom razredu dolazi sa šovinističkim izjavama. Deca kasnije i sama postaju fleksibilnija u svojim stavovima.
Fotografije: Profimedia
