.jpg)
Šta da kažete kada ne znate šta da kažete?
Pre neki dan, razgovarala sam sa komšijom, simpatični čovek koji ima pedeset godina. Uobičajeni dežurni razgovor – kako ste, kako provodite vreme… Oko pet minuta smo se smeškali i rekli da je sve, generalno, super, fino i vrlo dobro, a onda sam impulsivno rekla da sam raskinula sa svojim dečkom. Kimnuo je glavom i bez odlaganja rekao da je sve u najboljem redu i da verovatno postoje važni razlozi za to. Razmislila sam nekoliko sekundi i rekla: “Da.” A onda: “Tačno.” I još: “Bez sumnje.” U međuvremenu, on je nastavio da lako popisuje prednosti usamljenosti. Njegov utešni monolog kao da je oprao mrak iz mog raspoloženja, mada sam se osećala malo neprijatno, opterećujući ga neželjenim komunikacijskim zadatkom. U isto vreme, uradio je to tako graciozno da sam se osećala bolje. Ono što mi se činilo tragedijom, po njegovima rečima poprimilo je drugačije značenje, a moja nesreća izgubila je snagu, prelazeći u kategoriju ovozemaljskih događaja koji se dešavaju svakome od nas. Banalno „sve na bolje“ magično mi je odzvanjalo u glavi. Naravno, svi smo čuli ovu lozinku hiljadu puta, ali u tom momentu je zvučalo duboko i čak istinito, što je za mene postalo pravi poklon i iskreno sam se zahvalila svom komšiji.
Ovo je u skladu sa idejom otkrivenom u nedavnoj seriji studija Britanskog psihološkog društva, čija je suština u tome da ne postoji idealna formula da se podrži neko ko pati – dovoljna je samo empatija.
Pokušaji da nađu prave reči često izazivaju iritaciju, pa čak i zabrinutost oko toga šta reći onima kojima je potrebna podrška. Kako ne pogoršati situaciju nedostatkom utešnih veština? Koji su izrazi pogodni za one koji su doživeli raskid ili izgubili posao? Da li treba da kažete „saosećam“ ili „sve je to glupost“, ili „razumem koliko ti je teško“ ili nešto sasvim drugo? Ali šta ako gubitak koji doživi prijatelj ili kolega izgleda neizmerno ogroman i bilo koje reči ne izgledaju dovoljno ohrabrujuće? Mnogi pretpostavljaju da tajna udobnosti prati talenat je tajno znanje, čiji se vlasnici nose sa zadatkom bolje od ostalih. To uopšte nije tačno. Svi smo sposobni podržavati jedni druge, a to ne zahteva poseban rečnik ili posebnu dobru prirodu. Rezultati istraživanja dokazuju da se uteha čuje u ušima slušaoca, a ne u kvalitetu onoga što je rečeno. Vidiš, čovek pati? Nađite reči da mu srce zagrejete.
.jpg)
Voditeljica pomenutih studija, Šona Taner i njene kolege zaključili su da preterana želja da se pronađu pravi ton i fraze dovodi do nespretnih izjava koje čine više štete nego koristi, dok jednostavna i iskrena empatija najbolje funkcioniše. Činjenica da ste bliski i želite da pomognete najvažniji je element vaše podrške. Okupite svoj duh, misli i recite ono što mislite da je prikladno. U toku ćete razumeti kakav uticaj imaju vaše reči, jer (kao što su psiholozi dodatno saznali), svako od nas drugačije reaguje na podršku.
I još jedan savet autora studije: često pravite pauze, pružajući sagovorniku priliku da govori.
