Ponekad sanjam isti san. Još uvek sam student i provodim vikend u gradu svog detinjstva. Vozim bicklo, žurim, znojav od stresa, jer ona zna da sam tu a opet je nisam posetio. Nedelja je na izmaku, uskoro se vraćam u svoj studentski stan šezdeset kilometara daleko od ulice koja je nosila ime po prazniku rada a neću je obići. A čuće, sigurno će čuti da sam bio jer ona sve uvek dozna ili joj sam sve uvek priznam razoružan njenim stavom. Moja baka, jedna od tri najvažnije žene u mom životu, bila je žena div, ogromna i telom i dušom, rableovski lik koji svakim svojim gestom potvrđuje da je život tu da bi se živeo a ne živuckao, trošio oprezno i plašljivo, pokajnički štedeo. U njenom svetu zadovoljstvo se nije plaćalo suzama, greh krivicom, preterivanje strogom kontrolom. Zapravo, ona je bila ta koja preteruje. U smehu najviše. U spremnosti da se našali u svakoj situaciji, da se izruga kukavičluku i da prezre slepu, nemoćnu mušku agresiju. Govorila mi je – Kad umrem, slobodno priđi kovčegu, tebi ću da namignem ili da ti liznem nos kad budeš hteo da me poljubiš u čelo. Nije verovala da je besmrtna, mada bi to išlo uz nju, verovala je da je njena i moja veza neuništiva.
Osvojila me je ranom detinjstvu. Ne znam čime jer deca se u tom dobu vezuju za odrasle po nekom nesaznatljivom osećaju. Kada bi došlo vreme tokom dugih popodneva da se iz naše kuće vrati u svoju jer pada veče, to je bio čitav ritual. Ja bih se zacenjivao od plača jer odlazi pa se za to moralo naći neko rešenje. Porodica je čekala da počne crtani film u sedam i petnaest, bio je to zenit bezbrižnih dečijih dana nakon čega se išlo u kadu pa u krevet. Ja sam ga gledao sa stolice postavljene tačno ispred televizora. Bila je to centralna pozicija kojoj su roditelji samo korigovali udaljenost od ekrana. Crtani film bi počeo i ja bih se prva dva tri minuta okretao da vidim da li je ona i dalje tu i da nije slučajno pošla. Pravila se kao da se ništa ne dešava, obožavala je da igra razne uloge za naivnu publiku a posle bi sve nas, svoju unučad, zezala kako nas je prešla. Onda bi me radnja crtanog filma uzela pod svoje i moj oprez je popuštao. Gledao sam likove širom otvorenih očiju, smejao se ne pomerajući se na stolici. I kada bi krenula odjavna špica setio bih se bake. Brzo bih se okrenuo ali njeno mesto na krevetu je bilo prazni. Iskrala se i otišla. Nečujno je otvorila vrata dnevne sobe, prošla kroz hodnik i nestala. Uspavljivao sam se u suzama, iscrpljen i malaksao.
Obožavala je da me uči vulgarnim rečima. Padala je u trans kada bih ponavljao a posebno uživanje joj je bilo kada bih to uradio pred drugima. Ponekad bi me kao opomenula. Ne znam kako ali znao sam da je ta opomena laž, bilo je mnogo neizrečenih sporazuma između mene i nje. Znao sam kada me grdi a kada me kao grdi, kada je stvarno ljuta a kada samo hoće da me smiri, kada je povređena a kada samo igra svoju ulogu. Kasnije, kako bih odrastao, podsticala me je da joj se poveravam a onda je pravila silne šale na račun mojih nevolja. Nisam to doživljavao kao izigravanje poverenja. Samo sam učio šta je vredno truda, plača, jeda a šta je čista glupost. Bila je majstorica relativizacije. Ćutala je i nije me odavala kada je nešto i sama prepoznavala kao veliko i važno za jednog osnovca a sve one “rane jade” koje bih kroz nekoliko dana i sam zaboravio, pretvarala je u svoje komične bravure. Toliko je bila vešta, talentovana da su se svi tresli od smeha, na kraju i ja sam. Kažu da je dan, dva pred smrt zasmejavala žene u bolničkoj sobi, te svoje nepoznate sapatnice, do suza. Lako je zauzimala prostor i bila je istinska zvezda koja bi svim prisutnima ukrala pažnju. Jedino svom sinu, mom ocu, to nije radila. Puštala je njega da se sprda na njen način i samo bi mu tercirala. A to je bio njen humor, šablon njenom rukom ispisan, od nje je to naučio. Kao i ja. I dan danas. Potreba da za smejem ljude ostarila je sa mnom. Ta naslada da sa sobom u svaki prostor donesem smeh, moćna je i neopisiva. Zbog nje me mnogi vole. Zahvaljujući njoj sam dobio neke borbe. Po tom umeću me pamte oni sa kojima se više ne viđam često. Tu veštinu mi je poklonila ona a i ako je pitanje talenta, od nje je nasleđen. Da nasmejem druge, da se nasmejem sebi, da dopustim šalu o sebi samom i da humorom relativizujem sve što se u životu smatra strašnim, važnim i velikim. A nije. Sve dok ga šala ne izvrne na tumbe. Ako je pak šala nemoguća, vredelo je stati i zamisliti se. Moja baka, žena koja se potpisivala palcem ali je smatrala da niko ne može da je “prevesla”, lascivna i prkosna, oštroumna i duhovita naučila me je da razumem sebe i dala mi je u ruke tu mapu da put do sebe nađem. Bez laž i zavaravanja. Naučila me je kako se igra, kako se pleše za životom i kako su na sigurnom samo oni koji su spremni da naprave šalu na svoj račun.
Tekst: Milan Nikolić
Foto: Unsplash
