Svi su znali da sam on line aktivna i da upoznajem ljude preko sajtova za upoznavanje. I kada uplovim u vezu i pitaju me gde ste se upoznali, ja bez ustezanja kazem na interentu. Godinama srećem ljude u srećnim vezama koji kriju da su se upoznali na taj način. Samo zato što okolina upravo iz neznanja ili straha ili nesigurnosti taj način upoznavanja osuđuje. Ipak smo mi još uvek jedna primitivna sredina. A želimo da smo deo modernog sveta, jarko želimo.
Na primer, profil muškarca koji bi mene zainteresovao nije lepotan tipa manekena, jer oduvek muškarce biram na osnovu unutrašnjosti, a ne spoljašnjosti. Često mi se dešavalo da su to oni od kojih mogu nešto da naučim. Tako sam počela da se dopisujem sa profesorom nemačkog, koji je, iako živimo u komšiluku poziv na kafu odlagao mesecima. Par godina stariji od mene, samohrani otac, normalno izgleda, ne bih ga primetila na ulici. Nosi vijetnamku i army pantalone, bio je član i neke rok grupe, svira gitaru….simpatičan, duhovit. Napokon poziv na kafu u centru kraja u kome živimo i oboje dobro poznajemo. Lokal u koji često dolazim. Sve je krenulo veoma zanimljivo do presudnog momenta. Pomalo je i smešno da ljudi u našim godinama počinju temu roditelja, ali njemu je očigledno bilo važno od kakvog sam materijala napravljena. Da, majka mi je radila tu, otac tu i ispostavi se da su nam očevi radili zajedno. Mali je Beograd. Kaže, pitaće oca da li se seća kolege pod tim imenom, kažem ok, pitaj. I onda on kaze da će mu reći kako smo se upoznali preko nekih prijatelja, da ne brinem!? Ja da ne brinem?! A neeeee, nemam problema, jer moj otac zna da se ja upoznajem preko interneta i nema ništa protiv, čak podržava savremene tehnologije, iako ga odavno ne pitam za dozvolu.
U stvari, moj udvarač je taj koji brine. Njega je sramota što postoji on line dating i što je deo toga. Ali tu on pada u mojim očima toliko nisko da je svaka dalja komunikacija nemoguća.
Ko je i kada odlučio šta je sramota a šta ne? Mislim, ko je merodavan?
