Američka umetnica Eni Libovic profil na Instagramu otvorila je pred kraj 2019. godine. Za jedan dan, privukla je više od 70.000 pratilaca, iako je postavila samo četiri fotografije iz riznice svojih radova. Prva je crno-bela fotografija njene majke Merilin Libovic, snimljena pre više od dve decenije u Njujorku. Slede je Malala Jusafzaj, dobitnica Nobelove nagrade za mir, pa američka političarka Nensi Pelosi. Crvena nit koja ih veže je ženska snaga, a prvi muškarac u ovom društvu je arhitekta Idris Sandu.
Sa svoje 72 ovenčana je titulom jednog od najboljih svetskih fotografa portreta. Tokom pola veka rada, dovela je najuticajnije ljude na naslovne strane prestižnih magazina. Impresivni opus uključuje sada već legendarne snimke trudne i nage Demi Mur, transformaciju Brusa Dženera u Kejtlin, i verovatno najslavniju fotografiju pop kulture – belo telo Džona Lenona obavijeno oko Joko Ono, obučene u crno, na naslovnici Rolling Stone.
Jedan od njenih poslednjih velikih projekata bio je “Licem napred”. U saradnji sa kompanijom Google, Libovic je odlučila da pokaže ljude koji menjaju naš svet. U tom albumu našli su se umetnik Džejms Turel, fudbalerka Megan Rapirno, advokat i borac za ljudska prava Čejs Stranđio, i mnogi drugi. Tema za nju nije bila nova, ali jeste tehnika: prvi put karijeri snimila je celu seriju kamerom sa pametnog telefona. Prisećajući se početaka i uzbuđenja kada se razvijaju fotografije u mračnoj komori, Eni Libovic danas smatra da je dobro sve što olakšava rad.
“Snimate fotografije srcem, očima, sve zavisi od toga kako gledate, vidite i percipirate u svom umu. Oprema ima malo veze sa tim”, zaključuje ona.
Politika ju je uvek interesovala, od ranih godina u magazinu Rolling Stone i putovanja sa Hanterom S. Tompsonom, osnivačem tzv. gonzo novinarstva, u kojem reporter živi sa onima o kojima piše, pa je tako i on neko vreme bio bajker u Anđelima pakla. “Uvek sam bila zainteresovana i za društveni komentar, putujući sa (reporterom) Tomom Wolfom” kaže ona. Danas je, smatra, političko doba takvo da nema jednog velikog događaja, nego se svakog dana nešto strašno dogodi.
Pred njen objektiv često staju zvezde šoubiznisa, ali se Libovic razlikuje od kolega po tome što je uvek uspevala da izbegne glamur, a zadrži utisak intimnosti. “Volim da ljudi liče na sebe. Rad za Vogue ponekad me frustrira, ali oni znaju da neće dobiti običnu modnu fotografiju. Počela sam kao fotograf lepe umetnosti, i pohađala Umetnički institut u San Francisku. Kada sam došla u Rolling Stone, pitala sam se da li je moguće raditi u komercijalnoj oblasti i snimati dobre fotografije. Mnogi dobri fotografi u školi nisu bili zainteresovani za muzički magazin… Treba pokušati uraditi nešto što ima smisla i vodi vas na drugo mesto. Ako vam je dat prostor, nemojte ga zloupotrebiti, nego ga upotrebite” poručuje ona.
Rođena 1949. u Voterburiju, država Konektikat, kao treće od šestoro dece američkog vazduhoplovnog oficira Semjuela Libovica, od malih nogu se navikla na seobe, od jedne do druge vojne baze. Školujući se u San Francisku, Eni je želela da postane profesor umetnosti, ali su joj snovi krenuli drugim tokom nakon što se upisala na večernji kurs fotografije. Učestvujući u mirnim protestima protiv Vijetnamskog rata 1969, ona je kamerom uhvatila pesnika i aktivistu Alena Ginsberga kako puši džoint. Fotografiju je otkupio novi, avangardni magazin Rolling Stone, i ubrzo joj ponudio prvi posao. Dve godine kasnije, dobila je prvu naslovnu stranu, sa prvom fotografijom Lenona i Joko Ono posle raspada Bitlsa.
“Bila je veoma mlada i slatka. Eni je bila mnogo više zaokupljena našim duhom. I to se videlo” sećala se Joko Ono, tumačeći zašto je bilo dobro što za to snimanje magazin nije uzeo nekog tada čuvenog fotografa.
Trinaest godina je za Rolling Stone snimala rok zvezde sa nenadmašnim osećajem realnosti, poteklim od toga što bi najpre istraživala njihov život. Otuda su se njeni radovi odmah prepoznavali, delovali su intimno, ali su u isti mah razotkrivali dušu modela.
Bilo je to vreme i kada je Eni Libovic ušla u svet kokaina. Mnogo godina kasnije priznala je da je napravila nepotrebnu glupost. Spasao ju je 1983. poziv iz prestižnog magazina Vanity Fair.
“Izvukla sam se uz profesionalnu pomoć. Udahnula sam duboko i nastavila svoj put” ispričala je Libovic, koja od tada nije takla drogu. Blještavi svet slavnih i mode bio joj je stran, ali joj je promena došla kao protivotrov. Uskoro je i sama postala slavna. Malo po malo, mesec za mesecom, postajala je sve komplikovanije sa svakim snimkom. Vatra ili kiša, automobili i avioni, cirkuske životinje – šta god da je tražila, njujorška fotografkinja bi dobila, svedoče u Vanity Fair. Rezultat je bila kaskada naslovnih strana koje su napravile zemljotres u pop kulturi. Posle trudne Murove, snimila je 15-godišnju Majli Sajrus ogrnutu samo u svilu, što je odmah etiketirano kao neprimereno. A iz kamere, Libovic je, krajem 80-tih, konačno pronašla podsticajnog kritičara u liku Suzan Zontag.
“Ti si dobra, ali možeš biti bolja”, rekla joj je čuvena spisateljica i politička aktivistkinja. Ta primedba je raspalila želju Eni Libovic da snima fotografije koje su važne.
Njihova ljubavna veza je bila tako dobro skrivana (nisu nikad živele zajedno) da niko nije mislio da ima ičega osim prijateljstva, sve do smrti Zontagove 2004. godine. Libovic je tada objavila kolekciju pod nazivom Život fotografa, sa privatnim snimcima ne samo intimne prijateljice, nego i oca, i svoje tri ćerke. Prvu, Saru, dobila je veštačkom oplodnjom u 52 godini, a uskoro su, uz pomoć surogat majki, stigle bliznakinje Suzan i Semjuela.
“Radite naporno, i dok se okrenete, eto vas u pedesetoj godini, i onda se setite: Zaboravila sam da imam decu”, objasnila je Libovic svoje kasno majčinstvo. Uprkos marljivosti, talentu i pozamašnim prihodima (navodno je za dan snimanja tražila i do četvrt miliona dolara), našla se na ivici bankrota. Odlazak u penziju će zato odložiti na neodređeno vreme. Radi punom parom iako je na pragu osme decenije života, na radost mnogih, a naročito holivudskih zvezda, koje se nadmeću da joj stanu pred objektiv. Tek ako vas snimi Eni Libovic možete reći da ste napravili karijeru. Zato je njen portfolio svojevrsna Ko je ko lista, od šoubiznisa do predsednika država i članova kraljevskih porodica. Za nju se kaže da snima fotografije koje niko drugi ne može jer joj je do svake stalo kao da joj je prva, i jedina.
OMAŽ DŽONU LENONU
Libovic je 8. decembra 1980. snimila poslednju fotografiju Džona Lenona. Mesec dana ranije srela se sa njim i sa Joko Ono u njihovom stanu u zgradi Dakota. Oni su tek završili snimanje Dvostruke fantazije. Na tom albumu je bila pesma (Kao da) Počinjem iz početka, a omot je prikazivao par kako se ljubi. Fotografkinja nije poslušala urednika koji je tražio da snimi samo Džona. “Bila je to 1980. godina, i njihova romansa je počela da umire. A ja sam bila dirnuta tim poljupcem”, objasnila je Libovic zašto je osetila potrebu da ih ipak snimi zajedno. Iz te saradnje je nastala fotografija sa naslovnice Rollin Stone, snimljena pet sati pre no što je Lenon ubijen
Tekst: Redakcija magazina Grazia
Foto: Profimedia
