Zahvaljujući Oskarom nagrađenom filmu o borbi jedne žene protiv hemijske kompanije, ime Erin Brokovič je već dvadeset godina simbol svih ekoloških akcija na svetu. U Americi je čak postalo glagol. “To erinbrockovich something” znači neki problem istraživati uporno, do samog kraja, bez obzira na rizike.
Sećamo se kako je taj podvig dočarala Džulija Roberts, a mašta scenarista bila je bila bliže stvarnosti nego u filmovima slične tematike. Tačno je da je prava junakinja izgledala zanosno, da joj je suknja bila suviše kratka, a dekolte previše dubok, da je imala troje dece i rečnik prostakuše. Ipak, pobedila je u jednoj od najdužih parnica u SAD zahvaljujući drugim osobinama. Film, jednostavno nazvan njenim imenom, svedoči o inteligenciji i hrabrosti žene koja bez trunke znanja o pravu odlučuje da ide na sve ili ništa. Da nije bila takva, ne bi privukla pažnju advokatske kancelarije koja je pokrenula slučaj protiv Pacific Gas & Electric Company zbog bacanja otrovnog otpada u reku. Erin pripada najveća zasluga za to što je oko 600 građana Hinklija u Kaliforniji izašlo na sud i dobilo odštetu od 333 miliona dolara. Onima koji su preživeli ekološku katastrofu, a da nisu ni znali da ih kompanija truje, taj novac je uglavnom otišao na lečenje.
Ali, okolnosti koje su je pokrenule da spase jedan gradić u Kaliforniji nisu nestale. Hinkli se danas događa u celom svetu. Udišemo zagađen vazduh. Pijaće vode je sve manje. Na livadama cvetaju divlje deponije. Tlo je metastazirano prljavštinom i toksičnim otpadom. Pogubne klimatske promene su sve očiglednije. Spisak je sve duži, a nijedna stavka još nije precrtana. Decenijama se ekološki incidenti samo kotrljaju u trouglu korporativne pohlepe, loših zakona i nedostatka infrastrukture. Šta je najgore u svemu? Isto ono što je junakinju ove priče mučilo i pre dvadeset godina: većina ljudi ne zna šta (im) se zaista događa. Naoružana bogatim iskustvom, Erin Brokovič je nedavno objavila knjigu: “Supermen ne dolazi”. Tema je ista, kriza s čistom vodom. Metod je, međutim, drugačiji. Autorki je ovoga puta cilj da na konkretnim primerima pokaže kako možemo preduzeti mere za promene u svojim gradovima i selima, pre nego što bude prekasno. Kada čitaoce naoruža informacijama i podrškom, svako može postati superheroj u svom dvorištu. O tome govori naslov.
– Vratila sam se u prošlost, kada sam još u detinjstvu shvatila da niko drugi neće rešiti moje probleme, sve do trenutka kada sam se angažovala u ime Hinklija. Svi smo shvatili da onaj koji je nadležan da reši naš problem – neće to učiniti. Morali smo da se borimo da bi nas čuli. Tokom 20 godina, svaka zajednica u koju ulazim pita isto: „Zašto agencija ovo nije počistila?“ ili „Zašto nismo obavešteni?“ Morala sam da saopštavam ljudima: “Žao mi je, ali Supermen neće doći.” Ova rečenica se razvila kroz moj rad, počev od Hinklija, za koji sam mislila da se neće ponoviti, sve do skoka u budućnost. Hinkli je svuda. Neće doći Deda Mraz ili Supermen da to poprave. Moramo mi, ljudi – kaže Brokovič u intervjuu za Glamour.
Ona danas ima unuke, a roditeljima savetuje da borbu za život dostojan čoveka usađuju deci od malena. To su činili njeni roditelji, pa je i Erin svojevremeno ustala zbog svojih mališana. I danas je uzor mladim ženama koje žele da budu vesnici promena. Ima li neki savet za njih? – To je istinsko samoosnaživanje, ali često ne idemo tim putem jer nam se u glavi javlja negativan glas i kaže: „Nemaš ti tu diplomu, možda to ne možeš učiniti” ili „Ja sedim kod kuće i odgajam decu. Kako mogu da se kandidujem za člana gradske skupštine?”. Verujte svojoj logici, a to je vaš zdrav razum. Znate šta pijete ili vidite šta izlazi iz slavine ili šta proživljavaju vaša deca. To se dogodilo u Hinkliju, pa u Flintu, dogodilo se u skoro svakoj zajednici – kada mama ima bolesno dete. Ljudi to znaju. I moraju komšijama reći: „To nije voda”, kao i doktoru koji ih ubeđuje: “Ja bih znao da je to hemikalija“. Majke znaju o čemu je reč – napominje ona. U knjizi raspravlja o tome kako je presudna intuicija, odnosno ono što naziva “građanskom naukom”. To je suprotno zvaničnoj naučnoj zajednici koja istrajava na narativu da onaj ko se buni protiv zagađenja mora da bude stručnjak.
– U nauci je najvažnije posmatranje i proces eliminacije. U jednoj radio emisiji razgovarali smo o hemikalijama koje su se našle u pijaćoj vodi u Kolumbiji. Ljudi su primetili da gube kosu, koža ih je pekla, bolela ih je glava. Jedan naučnik mi je rekao: “Nemate podatke da biste zaključili da im ta hemikalija uzrokuje probleme”. Odgovorila sam mu: “U pravu ste, nemam. Prikupljam informacije o tome. Ali ni vi kao naučnik nemate sve podatke. Kako onda možete da zaključite da hemikalije ne uzrokuju njihove tegobe?”. Ne dozvoljava se ljudima da imaju mesto kojem će prijaviti šta im se događa. Žalbe se odbacuju. Građanska nauka je stvarna, jer prikuplja informacije od ljudi koji su izloženi opasnosti – objašnjava Brokovič. U svetu se, sa jedne strane, jedna od najvećih bitaka vodi oko čiste vode, a sa druge, moćni ljudi je bezobzirno zagađuju. Zašto se to događa? – Voda nije pravo korporacija da je poseduju i kopaju kada žele. To je ljudsko pravo. Mi smo voda. Ako se okrećemo protiv vode, okrećemo se protiv sebe – zaključuje ona.
U knjizi otkriva da bitka sa kompanijom PG&E traje do danas. U međuvremenu se otvaraju nove “enklave” ljudi obolelih od kancera, od Pokipsija u državi Njujork do Hanibala u Misuriju, kao direktne posledice delovanja zagađivača, ali i sramne uloge pojedinih naučnika u zataškavanju zlodela koja tiho i polako uništavaju stanovnike. U priči jedne od najvećih ekoloških krstaša današnjice, mogu se prepoznati svi, ma gde živeli. Zato su njena iskustva dragocena svakom.
POČETNI KAPITAL
Dok je Džulija Roberts za ulogu Erin Brokovič osvojila Oskara, stvarna heroina je u parnici protiv hemijske korporacije dobila više od dva miliona dolara. To joj je omogućilo da komotno živi u vili u Los Anđelesu, ali je nije zaustavilo u borbi za zdravu sredinu. Vodila je popularne TV serijale “Izazov Americi” i “Konačna pravda”. Danas je na čelu firme Brockovich Research & Consulting, čije ime sve govori.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Profimedia
