Dok izgovaramo reč monstrum, kao da kroz nju odzvanja naša distanca od mogućnosti da mi sami učinimo bilo šta okrutno. Zločinca retko vidimo u sebi, dok svaki monstruozan čin za motivaciju ima nanošenje istog onog bola koji je nekom tamo zlikovcu nanet. Čak i kada se iščuðavamo motivima onih meðu najmonstruozjijima – serijskim ubicama – dovoljno je da prestanemo da tragamo za dramatičnim šok-traumama. Razvojne traume svima nama su dovoljne kako za patnju, tako i za užas. Drugim rečima, da bi smo postali monstrumi, ne moramo iskusiti ekscentrične povrede iz detinjstva, jer su osećaj napuštanja i doživljaji lišavanja ljubavi sasvim dovoljni da prestanemo da se budemo ljudi.
Kada smo kod serijskih ubica čije priče, paradoksalno, mnoge od nas uspavljuju, čest uzrok njihovog hladnokrvnog ponašanja kriminolozi pronalaze i u incidentima kao što je povreda (trauma) glave u ranom detinjstvu. Mnogi psiholozi ovu korelaciju objašnjavaju činjenicom da je prekid svesti prilikom pada na glavu nešto što preuzrukuje ogroman strah od gubitka povezanosti, totalnog mraka i najvažnije, kontakta sa ljudima i stvarnošću. Kao da nas do najužasnijih stanja svesti dovodi upravo gubitak bezbedne povezanosti.
Šta se dešava kada nas neko ghostuje, izbaci iz povezanosti, kada nestanemo iz nečije svesti? Kada bez objašnjenja osoba koja nam je davala jak osećaj konekcije, nestankom prekine sve veze sa ovim osećanjem? Moderan fenomen ili ne, nestajanje je složen psihološki problem koji se na sreću može objasniti širim kontekstom i drevnim znanjima.
Danas smo više nego ikada kolektivno svesni psiholoških povreda u detinjstvu kao prekusora za najčudnija ponašanja. Kao što su čekonice pune pacijenata sa bolestima koje se teško dijagnostifikuju, tako i je i ghosting postao ne tako retko i vrlo intenzivno stanje koje oseća onaj ko ga je preživeo.
Iako drevne mudrosti u savremenom kontekstu mogu zvučati neutešno i nedovoljno praktično, vedsko verovanje da partnerska ljubav dolazi onda kada otkrijemo sopstvenu božanstvenu povezanost sa sobom i svetom, nudi nam mnoge odgovore. Iako kratka i gotovo frazeološka, ova crtica govori nam najpre da čovek u svom razvoju ne dobija gotovost sebe i svoje duše kao garant, već da je imanje povezanosti sa sobom nešto što se stiče. I kako to da ako se osećamo spremnim na ljubav, ona samo odluči da ode?
Da bismo upoznali drugog moramo dobro poznavati sebe, a kako bismo uživali u međusobnom ogledanju, moramo biti povezani, ne samo jedni sa drugima, već sa širom slikom božanstvenim, univerzalnim. Nazovimo to “božanstveno” kako nam je volja, ali recimo da je supstancijalnost ono što presuđuje. Savremeno dejtovanje kao da nema suptancu, kontekst i gradivne elemente koji će predstavljati asocijativnu vezu između dvoje ljudi. Nasumična upoznavanja, po mnogim psiholozima samo su bekstvo od neuroze, odnosno nagli pokušaj da iskočimo iz sobstvenih problema i odlepršamo u neki novi svet koji funkcioniše samo u našem mehuru.
Psihonalitičar Salman Akhtar smatra da je sve češće potreba da partnere pronalazimo u inostranstvu, drugim kulturama, još jedan je od načina da izbegnemo suočavanje sa neurotskim obrazcima iz sopstvene porodice, odnosno da odlaskom u novo i nepoznato blokiramo saznanje o tome šta nas sputava da pripadamo našoj prirodnoj zajednici. Evakuisanje u drugo, drugačije i nepoznato zvuči kao univerzum beskonačnoh mogućnosti, iako je najčešće slučaj da se takve kreirane realnosti raspadnu. Možemo mi od kuće, ali problemi koji iz nje nosimo su nam sasvim sigurno za petama. Iza potrebe da “odemo”, mi fantaziramo o sjedinjavanju sa nečim što će nam pružiti isključivo osećaj prijatnosti. Samo-ljubav u ovom slučaju prerasta u teror gde je naša netolerancija na ružno onemogućva da nam bude lepo.
Na sličan način, ghosting, odnosno nestajanje iz kontakta, može se smatrati fenomenom u kojem je moderan čovek suštinski izdat od sebe samog, jer nešto što je njegov prostor, jer nešto što je doživeo kao sopstveno, bez najave i objašnjenja nestaje.
U antičkom dobu, kultura dejtovanja, odnosno korak po korak upoznavanja ljudi, sasvim sigurno nije izgledala ni približno kao danas. Medjutim, čovekovo iskustvo traganja za odnosom bilo je ono što ga je upoznavalo sa ograničenjama relacionog. Jadni Geteov Verter je u traganju za ljubavlju zauvek napustio sebe, dok današnji tragični likovi poput Marijan i Konela iz “Normalnih ljudi” imaju sasvim druge probleme, odnosno napuštaju jedni druge. Heroji koji su žrtvovali sebe zarad ljubavi kao da više ne postoje ni u literaturi, jer se danas odnos žrtvuje kako bi se nastavo traganje za povezanošću. Nekada smo se zbog ljubavi samoubijali, a danas ubijamo odnose kako ne bismo sebe. Tragediju, kao način da izrazimo patnju, zamenio je neki novi post-dramski žanr u kome kao da ne možemo ni da doðemo do orgazma tragedije od količine nepovezanosti. Rečju, danas kao da smo heroji koji tragaju za tragedijom, a ona se potmulo podvlači i nikako da se desi.
Postoji nešto duboko nesvesno u nestajanju. Sa površine se čini da je osoba koja nestaje samo hladnokrvna, iako je u manjku dokaza za suprotno, to zaista nije tako. Osoba koja nestane ne može da nam kaže zašto je to učinila, a iako je otišla bez traga, to je bilo samo odigravanje. Kapacitet da se separiramo čest je izazov blizanačkih veza u kojima je stapanja ključna reč. U ghostingu zakazuje onaj poslednji deo separacije, kapacitet da se zaista odvojimo i oprostimo. Kako odlazak suštinski ne možemo da podnesemo, mi samo nestajemo. Postoji nešto što nije u svesti a što nam je u naše ime dalo komandu da odemo.
Psihoanalitičar Kristofer Bolas svojim konceptom “The Unthought Self” predložio je da naš identitet ima delove koje nosimo sa sobom, ali ih ne možemo do kraja promisliti, a samim tim ni izraziti, iako se oni ispoljavaju u našim odnosima sasvim nesvesno. Oni nisu potisnuti u klasičnom smislu, već jednostavno ostaju neosvešćeni, odnosno jesu deo nas koji nije prošao kroz proces svesne refleksije.
Razumevanje ovog koncepta pomaže nam da shvatimo kako se to iz odnosa “samo nestaje”. Kada se suočimo s emocionalno složenim situacijama, često reagujemo nesvesno i bežimo od onih delova sebe koji bi mogli izazvati anksioznost. U slučaju nestajanja, često nesvesno strahujemo od emocionalnog produbljivanja veze, što u svetlu Bolasove teorije može biti rezultat potisnutih delova selfa koji su previše teški za suočavanje. Jednostavnije rečeno, naprasno napuštamo drugog u trenutku kada isto tako naglo napuštamo i sebe.
Kao što je veliki mit da narcisi ne idu na terapiju, isto tako je nije retkost da ljudi koji imaju problem sa nestajanjem u vezama potraže psihološku pomoć. Jedan od fenomena koji se sreće u radu jeste velika potrebu za fluidnošću, produbljivanjem neodređenosti sopstvenog identiteta fantazijom. Kao da se iza lebdenja krije strah od uzemljenja, i da se u mnogostrukosti sopstvenih oblika pronalazi utočište od zarobljenosti u nekom od bolnih delova sebe. Druga, veoma slična potreba je da se sopstvena psiha pojednostavi, pa su česte fantazije i snovi o defragmentisanju, neobično ugodnom rasparčavanju tela i raščlanjavanju na prostate delove. Na određen način, ova fantazija kao da predstavlja potrebu da se manje oseća i na taj način jednostavnije povezuje. Kada se sve ovo transponuje na odnose i nemogućnost da se u njima ostane, a možda još više da se iz njih ode, ostavljanjem delova sebe koji će zauvek ćutati u drugom, osoba koja nestaje ipak nešto komunicira. Bolnu prazninu, potrebu da dopru do sopstvene suštine, odigraju rastanak na kome se nisu smeli da se pojave?
Bili kako bilo, način na koji nas neko tretira u odnosu zavisi najpre od razvojnih okolnosti te iste osobe. Kao princezu će nas možda tretirati neko ko je na kraljevski način morao da zadovoljava majku, a od nas će možda nestati neko ko je bio prestravljen od mogućnosti nestajanja. Svaka posebnost u načinu odnošenja samo je nešto što partner radi zbog sebe samog. Bilo da nam neko priređuje odnos iz bajke ili iz horora, to ima veze samo sa njihovim pričama u kojima smo mi dobrovoljni učesnici. Ono što je sasvim identično u zrelom, afektivno sigurnom odnosu i u ovoj, možda najekstremnijoj formi izbegavajućeg odnosa je da su svi odnosi na svetu puni projekcija, odnosno smeštanja naših unutrašnjih sukoba i želja u druge. Na jedan čudan način, osoba koja nestaje kao da je dostigla sveti gral zrelosti time što je uspela da drži osećanja isključivo unutar sebe. Međutim, nalik iskazima o želji za defragementisanošću i rasparčavanjem, namera nestajanja je sasvim suprotna integraciji. Niko ne treba da nestane da bismo shvatili da fantazija da drugi radi nešto zbog nas treba da nestane. Zreo odnos je na sreću onaj u kome smo spremni zajedno da prođemo kroz filmove projekcija, da bismo se na kraju opet zajedno razdvojili od predstava koje su nas inicijalno spojile. Tada počinje mnogo duhovniji sloj odnosa u kome zajedno sa drugim osećamo univerzalnu povezanost. Da smo samo komadići svesti koji plutaju kosmosom, možemo osetiti samo ako se odupremo rasparčavanju i celoviti se zaputimo na ovo božanstveno putovanje. Rečju, samo ako umemo da budemo tu, možemo divno i da nestajemo.
Tekst: Dušan Jurić
Ilustracije: Jelena Milićević
