Čitanje, kuvanje, bavljenje sportom, upoznavanje sa novim prijateljima – pre nego što ste otišli na odmor imali ste celu listu zadataka koje hoćete da obavite? A onda se desio period u kojem ste samo želeli da spavate, gledate serije, gledate u zid, jednom rečju – da ne radite ništa. Iako vam je sigurno žao da svoje slobodno vreme pretvorite u neproduktivno, beskorisno vreme, to je možda nešto najbolje što možete da uradite za sebe.
Mada živimo u vremenu kad je veliki deo ličnog uspeha vezan za ono što imamo i radimo, najviše zahvaljujući društvenim mrežama na kojima se čini da je obavezno da beležimo svaki trenutak svog života, zar nije glupo da se osećamo onoliko vrednim koliko lajkova imamo, da budemo voljeniji i pihvaćeniji samo u odnosu na to šta i koliko radimo, do te mere da osećamo grižu savesti kad ne radimo ništa, kad smo lenji ili kad samo odmaramo.
U današnjem društvu postoji očigledna opsesija iskorišćavanja vremena, da je taj fenomen čak dobio i ime – hronopatija, odnosno bolest vremena (ili nemanja vremena?). U okruženju u kojem vlada tiranija sata, većina oseća hitnu potrebu da bude produktivna i efikasna, međutim čini se sve očiglednijim da ovakav način života nije u skladu sa našim telom i umom.
Umesto da na odmoru zaista odmara i ne radi ništa, savremeni poslovni čovek oseća anksioznost zbog straha da gubi vreme. Poželeće da ga upotpuni svim knjigama koje nije stizao da pročita, sređivanjem šupe na šta je čekao godinama, uplatiće neki kurs, pogledaće neku seriju… A suština priče je da ako na odmoru zaista iskoristite svoje vreme da se odmorite i oslobodite nagomilanog stresa i kasnije se vratite produktivniji na posao (i u život, generalno).
Većina psihologa smatra da su obično nesigurni ljudi veoma zahtevni prema sebi i da upravo oni planiraju svoju agendu i ispunjavaju je sa mnogim aktivnostima – posao, sport, časovi jezika, društveni život, a ispunjavanje te agende zanemaruje suštinu onoga što zapravo treba našem telu i umu. Dodatni stres i osećaj frustracije javljaju se ako ne uspemo da ispunimo sve zacrtane zadatke, i ulazimo u začarani vrtlog straha i anksioznosti.
Nastavljajući sa viškom aktivnosti nakon što prestanu da rade, uobičajeno je da se ljudi koji moraju da budu u stalnom pokretu zapravo plaše suočavanja sa sobom i svojim mislima, sa svojim strahovima i anksioznostima i trbebalo bi da, za početak, razmisle da li je to istina u njihovom slučaju, a onda i da potraže pomoć terapeuta.
Oni koji uspevaju da se apsolutno isključe tokom praznika ili tokom odmora su zapravo pravi srećnici, ali među njima sigurno ima i onih koji se plaše da se vrate svom uobičajenom ritmu i rutini, što je druga vrsta tegobe. Savet plus za njih je da se postepeno vraćaju svojoj rutini i da, za početak, ne kreću na posao ponedeljkom.
Tekst: J. M.
Fotografije: Pexels, Instagram
