U životu svake žene postoji jedna, najčešće iskustvena tačka u kojoj je kao devojčica spoznala da se razlikuje od dečaka. Te razlike se ne tiču interesovanja ili očekivanja okoline (sa čim se većina žena upoznala jako rano u detinjstvu), već onoga što neposredno opažamo i toga na koje se sve načine telesno razlikujemo od dečaka. Ove telesne razlike jesu u osnovi različitih životnih prilika, mogućnosti, iskustava koje žene imaju do kraja svojih života.
Kada to kažem, ne mislim na proste razlike u polnim karakteristikama već na činjenicu da ništa telesno nije nekom čvrstom, neporoznom preprekom podeljeno od društva, čak ni onda kada govorimo o biološkim, fiziološkim procesima i funkcijama – menstruaciji, trudnoći, seksu. Drugim rečima – i menstruacija, i trudnoća, i seks jesu (i) društvene prakse i često upravo ogledalo širih društvenih odnosa te odnosa prema ženama u nekom društvu.
Tako ni pitanje kontracepcije nije (samo) stvar zdravstvene zaštite ili prosta individualna odluka kako će pojedinac odnosno pojedinka brinuti o sopstvenom reproduktivnom i opštem zdravlju. Seksualne prakse su društvene prakse i često se različiti mehanizmi podvlašćivanja žena koji postoje inače u nekom sistemu mogu odraziti na jedan vrlo intiman čin kakav je seks, iako na prvi pogled ne mora delovati tako. Šta nama danas znači kontracepcija u tom smislu i kako razumemo mogućnost kontrole sopstvene reprodukcije? Da li je kontracepcija svedena na sramežljive razgovore među prijateljima tokom otrkivanja sopstvene seksualnosti u pubertetu i margetinške pokušaje da se _____ Da li među nama ipak postoji ideja da je reč o telesnom političkom integritetu u koji spada i pravo na kontracepciju i kontrolu sopstvene reproduktivnosti i seksualnosti? Kontraceptivna kultura je način uspostavljanja kontrole žena na sopstvenom seksualnošću, jer se upravo na ovaj način reproduktivnost, kao biološka mogućnost rađanja razdvaja od seksualnog života proširivanjem lepeze životnih izbora žena.
Iako su različiti oblici kontracepcije poznati oduvek, tek je savremeno doba donelo političko artikulisanje kontrole rađanja kao tačke koja predstavlja važan deo korpusa ženskih prava. Nama je danas verovatno teško da razumemo da su sva ova prava koja imamo zaista novijeg datuma i da su u najboljem slučaju generacijski bliska našim roditeljima. Borba za pravo na kontracepciju datiraju još iz XIX veka; malo je poznato da su se britanske sifražetkinje, osim za pravo glasa, borile i za široko dostupnu kontracepciju u okviru šire borbe za veće životne šanse žena za koje su u tom trenutku postojale tri moguće uloge – majke, fabričke radnice ili žene u prostituciji. Nešto manje od jednog veka deli ovu borbu i odluku Vrhovnog suda u SAD da poništi presudu ,,Roe protiv Vejda” kojom je od 1973. godine regulisano pravo na abortus na saveznom nivou, čime je ostavljena mogućnost da svaka država samostalno odluči o tome da li će abortus tu biti legalan. Ono što se istovremeno dešavalo, a o čemu se manje govorilo, jeste izjava tadašnjeg kandidata za senatora iz Arizone o njegovom zalaganju za zabranu kondoma na nacionalnom nivou, kao i debata koja bi dovela u pitanje ustavnost presude iz 1965. kojom je bila garantovana prodaja kontraceptivnih sredstava koju je najavila republikanska predstavnica iz Tenesija. Presuda na koju se referisala republikanska predstavnica doneta je 1965. godine i na saveznom niovu je garantovala pristup kontracepciji bračnim parovima, dok je presudom iz 1972. godine ovo pravo prošireno na celokupno stanovništvo, bez obzira na bračni status. Najava lobiranja za zabranu opšte dostupnosti kontracepcije deo je šireg problema patrijarhalnog javnog morala te negativnog odnosa prema slobodnoj ženskoj seksualnosti koji na različite načine istrajava do danas.
Sa druge strane, važno je napomenuti da ni feministkinje nisu uvek imale jedinstven stav prema različitim dostupnim kontraceptivnim sredstvima, uglavnom zbog široko raspostranjenong seksizma u medicini. Ovaj seksizam se nije odnosio samo na neposredan tretman žena u medicinskim ustanovama, već i na nedovoljno istraživanje potencijalnih negativnih efekata hormonske kontracepcije. Brojni neželjeni efekti tzv. anti-bebi pilula koje su najavile revoluciju šezdesetih godina prošlog veka ipak su naterale borkinje za ženska prava da zahtevaju od velikih farmaceutskih korporacija odgovornost za narušeno zdravlje žena. Ovde se postavljalo pitanje o informisanom pristanku te da li su žene zaista mogle da se slože sa uzimanjem pilula ukoliko nisu znale šta se u njima nalazi ili koje su potencijalne nuspojave. Podjednako važno – do danas ostaje pitanje zašto se najveći broj kontraceptivnih sredstava, pre svega ovih hormonskih, pravio isključivo za žene uprkos kompleksnijem reproduktivnom sistemu u odnosu na muški i samim tim većim mogućnostima za negativne efekte. Poslednjih godina postoje pomaci u vidu oralne kontracepcije za muškarce, ali je ona još uvek na nivou kliničkih istraživanja i nije u širokoj upotrebi.
Kontracepcija ipak prevazilazi kondome i hormonske pilule i na našem tržištu su dostupna različita kontraceptivna sredstva. U Kliničkim smernicama za kontracepciju koje je izdalo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije razlikuju se kontraceptivna sredstva kraćeg i dužeg dejstva. U grupu kontraceptivnih metoda sa kraćim dejstvom spadaju
- kondomi, kao jedan od najpopularnijih kontraceptivnih sredstava koji je široko dostupan i istovremeno pruža zaštitu od trudnoće, ali i polno prenosivih bolesti. Iako postoje kondomi za muškarce i žene, daleko su češći kondomi za muškarce, a mogu biti različitih oblika, dimenzija i materijala;
- dijafragma i cervikalna kapa, koje su napravljene od gume, lateksa ili silikona i koriste se tako što ih žene postavljaju na grlić materice pre seksualnog odnosa, a potrebno je da ostanu u vagini barem šest sati od poslednjeg seksualnog odnosa. Ovaj tip kontracepcije štiti od nekih polno prenosivih infekcija poput hlamidije i gonoreje;
- spermicidi, za koje se naglašava da samostalno ne predstavljaju pouzdanu kontracepciju i zato ih treba koristi samo kao dodatak drugom metodu, poput kondoma, dijafragme ili cervikalne kape. Pojavljuju se u različitim oblicima, poput krema, pene, filma ili vaginaleta;
- kontraceptivni prsten, koji sadrži hormone estrogen i progesteron koji se oslobađaju i apsorbuju preko vaginalne sluzokože kontinuirano u jednakim količinama u toku dana. Praksa je da se zadržava u vagini tri nedelje, a potom se, nakon sedam dana pauze, ubacuje nov prsten;
- kontraceptivni flaster, slično kao i kontraceptivni prsten u sebi sadrži estrogen i progestin koji se oslobađaju u jednakim količinama, ali preko flastera. I u ovom slučaju se flasteri menjaju na 21 dan, sa nedelju dana pauze;
- kombinovana kontraceptivna pilula, takođe sa polnim hormonima estrogenom i progestinom. Međusobno se razlikuju po količini i načinu kombinovanja ovih hormona, što uslovljava i razlike u efektima;
- progestinska kontraceptivna pilula, koja sadrži samo polni hormon progestin i za razliku od prethodnih metoda, ne zahteva pauze u korišćenju. Ovaj tip kontracepcije je adekvatniji za žene sa kontraindikacijama za korišćenje estrogena, ali jedan od efekata može biti neredovno materično krvarenje;
- depo-injekcioni preparati, koji mogu sadržati i estrogen i progestin, ili samo progestin, pa se u zavisnosti od toga daju jednom mesečno ili na tri meseca, u vidu injekcije.
Kada je reč o kontracepciji koja je reverzibilna, ali sa dužim dejstvom, izdvajaju se intrauterini uložak s bakrom, koji može sprečiti trudnoću u periodu od 3 do 10 godina, zatim intrauterini uložak/sistem s levonorgestrelom, koji sprečava trudnoću od 3 do 5 godina i progestinski implant, koji se stavlja u nadlakticu i ima efikasnost od 3 do 5 godina.
U ostale metode kontracepcije spadaju hitna kontracepcija, koja se može koristiti u prvih 72h-120h od rizičnog seksualnog odnosa. Takođe, važno je spomenuti i mogućnost sterilizacije muškaraca i žena okluzijom jajovoda, odnosno zatvaranjem semovoda. Upravo zbog ranije pomenutih potencijalnih nuspojava, važno je odabrati adekvatan tip kontracepcije u konsultaciji sa izabranom ginekološkinjom/ginekologom. Još važnije, potrebno je da medicinsko osoblje pristupi holistički i ovom problemu jer zbog kompleksnosti ženskog hormonskog sistema pristup mora biti sofisticiraniji i individualizovan.
Čitav uvodni deo o značaju kontracepcije za emancipaciju žena bio ju tu sa ciljem kontekstualizacije pomenute lepeze kontraceptivnih metoda. Naši pojedinačni izbori kontracepcije često odražavaju širu kontraceptivnu kulturu koja je zastupljena u određenom društvu. U stvari, žensko seksualno iskustvo jeste uslovljeno različitim odnosima moći. To lako možemo da zaključimo kada uporedimo stopu korišćenja savremenijih kontraceptivnih metoda u odnosu na one tradicionalne (prekinuti odnos, računanje plodnih dana) u Srbiji i zemljama EU. Prema istraživanju Republičkog zavoda za statistiku iz 2014. godine, mlade žene starosti od 20 do 24 godine u Srbiji manje koriste bilo koji oblik kontracepcije u odnosu na druge starosne grupe žena, što znači jednu stvar – društvo je sve patrijarhalnije i tradicionalnije i to se održaava upravo na najmlađe generacije žena. Prema pokazateljima UNICEF-a za istu godinu, 41.6% žena ne koristi nikakav kontraceptivni metod, dok se 40% žena oslanja na tradicionalne metode (prekid odnosa, periodična apstinencija, računanje plodnih dana). Sa druge strane, istraživanja na nivou EU pokazuju da tek 7.8% stanovništva koristi prekinuti odnos kao kontraceptivnu metodu, a računanje plodnih dana 2.4%.
Određene razlike se mogu videti u odnosu na obrazovanje ispitanica, i to tako da viši nivo obrazovanja znači veću verovatnoću da će žena imati pristup informacijama o različitim kontraceptivnim sredstvima, kao i samim metodama, ali to ne znači da će gotovo izvesno koristiti neki od modernijih i sigurnijih metoda. Upravo zato je važno razumeti da nije reč o prostim individualnim izborima, inteligenciji ili nekim drugim ličnim svojstvima, već da je pitanje kontraceptivne kulture suštinski povezano sa širim vrednosnim sistemima i patrijarhalnošću u društvu; što je društvo patrijarhalnije, to će kontraceptivna kultura biti niža i shvataće se kao nešto suštinski nemoralno. Još važnije, seksualni odnos bez kontracepcije će se tumačiti kao poseban nivo intimnosti ili latentna dužnost žene prema muškarcu kom se onda uslovno rečeno poklanja mogućnost da odlučuje o telu žene (i u smislu potencijalne trudnoće, i u smislu polno prenosivih bolesti). Ovo može delovati kao radikalna izjava, ali je stvar u različitim suptilnijim i otvorenijim oblicima društvenog uslovljavanja kroz koje žene prolaze tokom svog života i oni se i te kako mogu odraziti na seksualni život žena.
Na kraju, vratimo se na početak teksta i rađanje svesti o bivanju devojčicom, a kasnije i seksualnim bićem jer je sve ovo što govorimo važno za nas, koliko i za nove generacije devojčica koje će donositi odluke o sebi i svom telu. Naša tela smo mi, naša tela su naše slobode. Feminizam je dužnost da se o svim oblicima slobode govori, i onda kada su neke istine neprijatne; posebno kada su neprijatne. Uživajmo u sopstvenoj seksualnosti i mogućnostima izbora ukoliko, sa idejom da neke žene te izbore izborile i da na nama ostaje borba za svet u kom će devojčice i žene moći sve to, ali još više i slobodnije. Ta sloboda ne znači samo mogućnost imanja seksa, već znači mogućnost imanja potpune kontrole nad svojim životom i izborima.
Tekst: Jelena Riznić
Ilustracija: Jelena Milićević
